Paulina Šizijane
Paulina Šizijane je rođena 1955. godine u protestantskoj porodici, u Manžakazeu, u južnoj mozambičkoj pokrajini Gazi, a u ranom detinjstvu se preselila u glavni grad Maputo (tada Lourenso Markes). Piše romane i kratke priče. Studirala je lingvistiku na Univerzitetu Eduardo Mondlane u Maputu. Odrasla je u neasimilovanoj porodici, gde je kontakt s kolonistima bio strogo zabranjen. Rano se udala, ali se razvela već u svojim dvadesetim, da bi se školovala i posvetila pisanju. Spada među najpoznatije mozambičke autore.
Književnu karijeru počela je 1984. pričama u mozambičkoj periodici. Objavivši 1990. godine Ljubavnu baladu vetru (Balada o Amor ao Vento), Paulina Šizijane je postala prva žena autorka romana iz Mozambika. Objavila je još i: Vetrove apokalipse (Ventos do Apocalipse, 1996), Sedmu zakletvu (O Setimo Juramento, 2000), Jarebičin radosni poj (O Alegre Canto da Perdiz, 2008). Njena dela su izazvala polemike o brojnim socijalnim temama, među njima i o poligamiji.
Kao mlada, aktivno je učestvovala u političkom pokretu Frelimo (Front za oslobođenje Mozambika), ali ubrzo prestaje da se bavi politikom i posvećuje se pisanju. Jedan od razloga zbog kojih je napustila politiku bilo je razočaranje političkim odlukama Frelimoa nakon osamostaljenja, pogotovo zbog prozapadnjačke politike i unutrašnjih podvojenosti u pokretu i, između ostalog, licemerja prema ekonomskoj slobodi žene. Zato u svom pisanju često odražava socijalne teškoće u zemlji opustošenoj i podeljenoj oslobodilačkim ratom i građanskim sukobima posle osamostaljenja.
Stil Pauline Šizijane često se definiše kao politički i feministički, ali njoj je pisanje misija, način izražavanja teškoća s kojima se susreće žena suočena s heterogenošću mozambičkih kulturnih tradicija i novouspostavljenog pravnog i administrativnog sistema.
Za sebe kaže da nije romanopisac, već da priča priče, jer svoje stvaralaštvo bazira na bogatom nasleđu usmenog pripovedanja svog naroda.
Za roman Nikeče: priča o poligamiji, Paulina Šizijane je 2003. dobila nagradu „Hose Kraveirinja“.