• 
• Knjige
• Autori
• Vesti
• O nama
• Kontakt

Vesti

Mira Otašević od 20. do 24. aprila samo na RTS-u @ 16.04.2020.

Povodom rođendana Mire Otašević (Beograd, 20. april 1944 - Beograd 30. avgust 2019) od ponedeljka  20. aprila do petka 24. aprila 2020. godine na RTS 2 prikazivaće se emisije i prilozi o Miri Otašević, kao i emisije, odnosno TV programi koje je ona stvarala ili u čijem stvaranju je učestvovala. Prva tri dana u tri nastavka biće prikazan snimak komemorativnog skupa koji je održan u Klubu RTS-a, a koji su snimale kamere emisije "Trezor" i u kojem su učestvovali brojni umetnici, prijatelji i saradnici Mire Otašević.

Ponedeljak, 20.04.2020. u 7:29 i 1:50

Sećanja na Miru Otašević, zatim dve njene emisije: o Milošu Đuriću i Samjuelu Beketu

Utorak, 21.04.2020. u 6:21 i 0:15

Sećanja na Miru Otašević, zatim emisije o Stojanu Ćeliću i Jeleni Šantić

Sreda, 22.04.2020. u 6:24 i 1:10

Sećanja na Miru Otašević, zatim dve emisije o "Operi za tri groša" i stotoj predstavi "Kosa"

Četvrtak, 23.04.2020. u 6:23 i 0:55

Emisije Mire Otašević: o Jonesku i nekoliko kraćih TV formi

Petak, 24.04.2020. u 6:25 i 1:20

Rani TV radovi Mire Otašević: "Čučuk Stana" i "Braća Morići"

Petak, 24.04.2020. na RTS SVET u 0:10

O radu školskog programa i programa za decu u periodu od 1972. do 1976. godine

Miroslava Otašević je bila dramaturg, scenarista, književnik, urednik u Televiziji Beograd od 1971. do 2001. Dramaturg i scenarista u redakcijama muzičkog i dečijeg programa, zatim autor i urednik više drama, među kojim se izdvajaju: Vreme praznih stranica, Osmeh Margaret Jursenar, Splav meduza, Petrijin venac, Slučaj Harms, Šumanović-komedija umetnika... Koautor je serije "Teveteka" (1998-2000), inicijator osnivanja Muzeja televizije (od 1993), direktor Međunarodnog festivala filmova o ljudskim pravima "Jedan svet" (Beograd, 2001). Bila je član međunarodnih TV žirija, predsedavala žirijem Pri Evropa, Pri Futura i član žirija Bitefa. U redakcijama književnih časopisa uređivala je pozorišnu rubriku. Bavila se teorijom književnosti i pozorišta, posebno područjem istorijskih avangardi. Autor je knjige multižanrovskih eseja Spojni sudovi (1980) i šest romana: Magamal (Geopoetika, 1994), Ničeova sestra (Geopoetika, 1999), Beket i jastog (Geopoetika, 2005), Zmajevi od papira (Geopoetika, 2008), Zoja (Geopoetika, 2012) i poslednji objavljen Gorgone (Geopoetika, 2017). Romani Zoja i Gorgone našli su se u najužem izboru za Ninovu nagradu 2012. odnosno 2016 godine.

NE PONAVLJAJTE ISTE GREŠKE KOJE JE UČINILA ŠPANIJA - Intervju Rafaela Arguljola za Kulturni dodatak, Politika @ 28.03.2020.

Rаfael Arguljol (Barselona, 1949), španski pisac i filozof, opisao je u svom nagrađivanom romanu Razlog pošasti (La razon del mal), prevedenom i na srpski jezik (Geopoetika, 2015), situaciju velike epidemije i sveopšte blokade grada i njegovih stanovnika. 
"Prvo se šuškalo izokola, zatim su se pojavile nedoumica i pometenost, na kraju sablazan i strah", prvi je pasus romana za koji je španski pisac i redovni profesor estetike na Univerzitetu Pompeu Fabra Rafael Arguljol još 1993. godine dobio Premio Nadal, jednu od najprestižnijih književnih nagrada u hispanskom svetu. Knjiga je prevedena na mnoge strane jezike - na srpski u prevodu književnice Gordane Ćirjanić, a upravo pre mesec dana predstavljen je italijanski prevod romana u Milanu. U Italiji je, kao i u Španiji, ova knjiga postala jedan od najcitiranijih književnih tekstova nakon pandemije izazvane virusom korona jer gotovo vizionarski opisuje materijalni, psihološki pa čak i filozofski okvir situacije izazvane neočekivanom epidemijom koja potpuno menja život stanovnika jedne velike metropole. 
Ovaj razgovor za Politiku s autorom vodimo preko telefona u trenutku kada u Španiji broj obolelih i preminulih prevazilazi i najgore slutnje, a stanovništvo živi svoju drugu nedelju karantina.

Radnja romana događa se u Barseloni jer, kako se to eksplicitno ne govori, već na početku čitamo: "Pre nego što će da podlegne neobičnim dorađajima, beše to napredan grad koji je uživao zadovoljstvo da pripada povlašćenom delu zemaljske kugle." Kako se osećate pred činjenicom da ste opisali bolest, nedoumicu, strah i mnoge druge stvari koje su se pretvorile, potpuno neočekivano, u našu svakodnevicu?
Brine me samo da se ne ispuni drugi deo onoga što se događa u mom romanu, a to je totalitarizam vlasti koja koristi situaciju da bi sebe predstavila kao spasenje.

Najednom vanredno stanje zamenjuje osećaj bezbednosti i slobode - i ta situacija pokreće ono najbolje i ono najgore u ljudskim bićima - to je jedan od misaonih tokova vašeg romana. Da li to sada tako doživljavate, kada prolazite kroz sličnu situaciju?
Suočavamo se s radikalno novom situacijom, ali i s poznatom hronologijom velikih pandemija. S druge strane, epidemija se nije pojavila kao prvi put ovaploćena ideja već kao stvarnost koju poznajemo već hiljadama godina. 

I s duhovnog i s metafizičkog stanovišta epidemija uvek nosi sa sobom nešto simbolično, i književnost je to često opisivala.
Dekameron je recimo povezan sa crnom kugom koja je pogodila Firencu 1348, a pre Bokača je još Lukrecije u De rerum naturae posvetio najsjajnije trenutke poeme govoreći o kugi u Atini. Naravno i Alber Kami u Kugi; to su samo neki od mnogobrojnih primera.

Da li je distopija u književnosti i umetnosti zauzela mesto utopije? 
Živimo u realnosti gde diskursu velikih utopija prosto nema mesta, u realnosti gde se Pablo Eskobar u seriji Narkosi predstavlja kao neki novi Ahil, dakle epski junak. Elemente distopije smo s jedne strane potpuno usvojili, kao nešto normalno, ali ipak ne u našoj kući. Zato kada nas je zadesila prava epidemija virusa korona ne znamo kako da reagujemo, da li panično ili indiferentno.

Da li mislite da je u svakoj zemlji pandemija izvukla videlo i zasebnu problematiku svakoga društva? 
Da, i sada se dešava nešto vrlo ozbiljno. Neki mladi ljudi ponavljaju da nema razloga za izolaciju jer su stari oni koji umiru od virusa korona. Taj sveopšti nedostatak individualne odgovornosti može dovesti do smrti drugih. A to košta mnogo u društvu poput španskog, koje nije sklono požrtvovanju. Moramo imati na umu da većina generacija nije učestvovala ni u jednom ratu. Tako su ovde neki ljudi otišli na more da se odmaraju, bežeći iz Madrida, gde je bio fokus zaraze, a poneko je najavljivao žurku da proslavi dolazak virusa korona.

U "Razlogu pošasti" obrađujete i temu koliko je opasno smatrati da su zlo i patnja privilerija "drugoga".
Pre mesec dana smo, bar u Evropi, smatrali da je korona neka vrsta gripa koji imaju u Kini... Tek kada nam je virus stigao, shvatili smo da niko nije neranjiv.

U vašem romanu bolesnici se posmatraju kao krivci, optuženi da su poremetili "normalan" život. 
Nakon korone pred nama je izazov da se ne vratimo toj potrebi da večito optužujemo i demonizujemo druge.

Epidemija pokazuje društvu i čovečanstvu njegove sopstvene granice?
Da, zato klinike za zarazne bolesti nikada nisu u centru velikih gradova, već negde izmeštene, bar kad je reč o Barseloni ili Veneciji. Epidemije dovode čitavo društvo do krajnjih granica i traže da se definiše moralno ponašanje kako kolektiva, tako i pojedinca. Roman upravo nameće misao da velike pošasti mogu da nas dovedu do napretka, kako u našem osećaju individualne slobode i odgovornosti, tako i kolektivne ili, naprotiv, da nas gurnu unazad. Bolesti i velike katastrofe mogu se posmatrati i kao neka vrsta izazova koji priroda nudi društvu kada je došlo u ćorsokak.

U romanu vidimo kako glavni lik u početku sumnja da u današnje vreme može još da se pojavi kakva dovoljno "interesantna" bolest, a na kraju se pojavljuje totalitarni glas Maestra, koji obećava da će magijom spasiti grad. Glas pojedinca, glas nauke, glas režima suprotstavljeni su u "Razlogu pošasti".
U našem društvu setimo se nauke samo u kritičnim situacijama i tada od nje očekujemo da nam nudi rešenja koja su ljudi ranije tražili u religiji. 

Narator u romanu kaže da su to situacije u kojima se neznanje, simulakrum i laž pomešaju. Kada je roman objavljen 1993. godine, ta kombinacija nije bila toliko jasna kao sada, s političkim figurama kao što su Boris Džonson, Bolsonaro ili Tramp, koji utelovljuju ova tri koncepta. Iracionalnost je poprimila druge vidove, ali se strah uvek zloupotrebljava. A mi smo - svaka ljudska jedinka na psihološkoj ravni - pre svega kombinacija straha i nade. Mi sada verujemo nauci i medicini, ne zato što znaju rešenje, već zato što znaju mehanizme za njegovo postizanje.

Ovih dana se govori o tome kako je Kina, koja se ne smatra za demokratsko društvo, bolje umela da se nosi s pandemijom nego demokratske evropske zemlje, poput Italije i Španije.
Mislim da postoji vrlo pogrešna koncepcija šta je demokratija, gotovo od njenog osnivanja. Jedan od velikih utemeljitelja demokratije, pored Perikla, bio je Eshil. A za njega je najvažnija bila borba protiv hibrisa, protiv preterivanja. Demokratija shvaćena kao posredovanje između bogatih i siromašnih, između starih i mladih, između bolesnih i zdravih... Samo društvo koje uspostavi tu ravnotežu može se nazvati demokratskim. 

U romanu kritikujete vlast, društvo i pojedince, nespremne da se suprotstave nepoznatom zlu pre svega jer ga ne prepoznaju, a onda i iz sopstvenog komfora. Takođe se obrušavate i na medije, pre svega pisanu štampu, koja je izgubila sav ugled. Kako mediji deluju tokom ove pandemije? 
U početku su se pojedini mediji ponašali jezivo. Nakon toga imam utisak da je došlo do reakcije koja je preusmerila pristup ka odgovornijem postupanju sa situacijom.

Pre nego što ste se okrenuli književnosti i filozofiji, studirali ste medicinu? Da li je to ostavilo traga u vašem pisanju i razmišljanju? 
Mene su u medicini oduvek zanimali njeni saosećajni elementi, koji prevazilaze dogmatske i ideološke interese. Trebalo bi Hipokratovu zakletvu vratiti u lekarske ordinacije. Da se pacijent ne oseća kao klijent, već da doživi tu ideju posredovanja o kojoj je govorio Eshil.

Da li realnost uvek ipak prevazilazi bilo kakvu književnu maštu, kako je govorio Dostojevski?
Pa ova situacija sada konkretno pokazuje koliko su stanja poput pandemije slična ratovima. Tada se čitavo društvo posmatra u jednom istom prostoru - materijalnom, vremenskom, istorijskom - i dopušta nam da jasnije analiziramo ljudsku prirodu.

Roman je istraživanje zla, ali i bolesti u metaforičkom smislu. Da li čovečanstvo nešto nauči iz sličnih situacija? 
Iz apokaliptičnih situacija izvodi se moralna pouka, potreba da se živi u trenutku (Carpe diem) kao i potreba za amnezijom. Ne zaboravimo da je možda i najkreativniji trenutak u istoriji čovečanstva nastupio posle crne kuge, u vreme renesanse u Firenci i Toskani u 15. veku. Čovečanstvo je prilično nepredvidljivo.

Ako društvo nije zdravo, može li biti nečeg pozitivnog nakon jedne ovakve kolektivne traume, u ovom stanju globalne krize?
Ono što se događa može nas dovesti do izvesnog moralnog oporavka i duhovnog preporoda, ali može dovesti i do određene sklonosti koju ljudsko biće takođe ima, a to je anestezija i zaborav. Takođe je važno što se u ovakvim situacijama javlja jedna često zanemarena vrednost: saosećanje. Potpora za preživljavanje - fizičko, materijalno i duhovno - nije ni ekonomska organizacija niti politička vlast, već moć solidarnosti i saosećanja koju pojedinačno i kolektivno možemo da pokažemo, sada i u vremenu koja predstoje kada pošast ostane za nama.

Imate li neku poruku za srpsku javnost, jer je to zemlja u kojoj ste više puta boravili, gde ste gostovali kao predavač i gde su objavljivane vaše knjige? 
Osećam posebnu bliskost prema Srbiji, pa vas stoga još više molim da ne ponavljate greške koje je učinila Španija. 

Razgovor vodila Tamara Đermanović.

Bob Dilan objavio novu pesmu nakon osam godina @ 28.03.2020.

"Murder Most Foul" je naziv nove objavljene pesme Boba Dilana, prve nakon osam godina. U ovoj epohalnoj pesmi od sedamnaest minuta, Dilan peva o ubistvu američkog predsednika Džona F. Kenedija 1963. godine u Dalasu.

"Ovo je do sada neobjavljena pesma koju smo odavno snimili. Nadam se da će vam biti interesantna. Ostanite bezbedni, oprezni i neka vam pomogne bog", izjavio je Dilan povodom objavljivanja pesme.

Geopoetika je 2019. godine objavila Dilanove "Pesme 1961-2012". Knjiga predstavlja pesnički opus jedne od najvećih živih legendi prošlog i ovog veka i celokupno pedesetogodišnje pesničko stvaralaštvo Boba Dilana. Publika srpskog jezičkog prostora, kao i celog regiona, ima privilegiju da čita Geopoetikino svetski unikatno izdanje koje je u odnosu na originalno američko, dozvolom autora, prošireno propratnim tekstovima koji prethode svakom albumu, to jest Dilanovom pesničkom periodu, kao i uvodnim tekstom. Urednici knjige i edicije Notni spisi su sa trideset i jednim mini – esejom, svu ovu liriku obogatili biranim detaljima, kao i uvodom koji se Dilanom bavi prevashodno kao književnikom.

Rafael Arguljol Lampeduza, Jedna mediteranska priča @ 28.03.2020.

"Lampeduza", roman kojim se Arguljol predstavio po prvi put našoj čitalačkoj publici, svojevrsna je metafora mediteranskog sveta, prikazana kroz jednu mitsku ljubavnu priču.

Po završetku studija starogrčkog i latinskog, Leonardo Karači odlazi na Siciliju, gde se ukrštaju mitski antički svet kojim je opčinjen i svet bola i ljubavi u koji kao mladić prvi put stupa. Zaljubljuje se u zavodljivu plesačicu Irene, s kojom provodi nekoliko strastvenih dana. Irene, međutim, mora da prati svoju trupu i odlazi uz zahtev da se ljubavnici ponovo susretnu na Lampeduzi. Posle nekog vremena, Leonardo se zapućuje na ovo neobično ostrvo, nesvestan da zapravo kreće na veliko putovanje koje će ga zauvek promeniti.

„Silueta Lampeduze bila je ravna i ogoljena: činilo se da nikakva obilnija vegetacija ne ublažava suvoću oker boje njenog torza. Samo su oskudne grupe palmi protivurečile toj apsolutnoj sterilnosti nepravilnih visova. Jedna jedina svetlost, ona sa svetionika, razgonila je polutamu. Od pogleda na taj uznemirujući pejzaž steglo mi se u grlu. Nejasne slutnje saletale su me dok sam posmatrao ogromne procepe u prečniku ostrva; bilo je to nekakvo nedokučivo predosećanje čijeg se ždrela čovek plaši sluteći da u njemu može pronaći tužnu nemoć teskobe.“

Na ovom nesvakidašnjem mestu, Leonardo se survava u ponore sopstvenog bića, a onda dopušta ostrvu da ga potpuno osvoji – sjedinjuje se s prirodom, duge letnje dane provodi u lovu, ribolovu i uzbudljivim dogodovštinama sa ostrvljanima, istražujući neukrotive stene i burno more. Kroz ovaj proces, autor detaljno istražuje moć koju strast i lepota imaju nad čovekom, a onda vešto i gotovo neprimetno osećaj bola i samoće ustupa osećaju pripadanja i mira.

Ipak, poput Lampeduze i njenih skrivenih čari, život donosi preokrete – novu ljubav, rat, gubitak, daleko putovanje. A da bi život u celosti razumeo, junak se mora vratiti tamo gde je sve i počelo. Na Lampeduzu.

VAŽNO OBAVEŠTENJE!!! @ 16.03.2020.

Dragi naši čitaoci,

S obzirom na novonastalu situaciju u zemlji Klub čitalaca Geopoetike neće raditi do daljnjeg. Za sve informacije možete da nam pišete na mejl beograd@geopoetika.com ili na našu fejsbuk stranicu Izdavačka kuća Geopoetika i mi ćemo vam blagovremeno odgovoriti. Sva naša izdanja u ovom trenutku možete poručiti onlajn putem sajtova www.knjizara.com i www.makart.rs.

Ove mere smo preduzeli zbog toga što mislimo na vas i što nam je u ovom trenutku najbitnija vaša sigurnost.