Vesti
Roman "Povratnici" u 10 najboljih knjiga o Portugaliji @ 08.06.2020.
Roman "Povratnici" Dulse Marije Kardozo, koji je Geopoetika objavila 2015. godine, našao se u Gardijanovom izboru 10 najboljih romana čija se radnja odigrava u Portugaliji. Zanimljiva je činjenica da je Dulse jedina živa autorka od svih izabranih pisaca na ovoj interesantnoj listi.
"Povratnici" su očaravajuća priča dečaka Ruija koji je, zajedno s majkom i sestrom, uz još stotine hiljada Portugalaca prinuđen da napusti Angolu nakon proglašenja nezavisnosti te zemlje. Napuštanje sopstvenog doma, uprkos činjenici da odlaze u „prestonicu“, ispunjeno je teskobom ove krnje porodice, naročito zbog neizvesne sudbine oca koji biva zarobljen. Kada dve naizgled suprotstavljene reči – izbeglice i povratnici – postanu sinonimi, onda se duboko preispituje istina o kolonijalizmu, a surovo proterivanje sa ognjišta postaje svojevrsna priča o istoriji jedne imperije.
MOLIJEROVI DANI 2020. Književna manifestacija Francuskog instituta u Srbiji @ 04.06.2020.
Proglašenjem Gonkurove nagrade studenata Srbije započeli su Molijerovi dani 2020!
Pobednik je roman Tous les hommes n’habitent pas le monde de la même façon / Jean-Paul Dubois (Nije svima isto na ovom svetu / Žan-Pol Diboa). Prevod na srpski očekuje se sledeće godine.
Manifestacija Molijerovi dani posvećena je savremenoj frankofonoj književnosti i prevodima frankofonih autora na srpski jezik. Ljubitelji ove manifestacije navikli su da imaju prilike da se lično upoznaju sa najprestižnijim frankofonim piscima koji su pozivani da gostuju u Srbiji, kako bi predstavili svoje stvaralaštvo, vodili razgovore sa svojim čitaocima, prevodiocima, izdavačima...
Ovo 12. izdanje realizovano je u drugačijim, znatno otežanim uslovima nego prethodnih godina. Planirana gostovanja morala su biti otkazana. Ipak Francuski institut u Srbiji odgovara na izazov u vreme pandemije, podrškom izdavačima i prevodiocima frankofonih autora.
Počasni frankofoni pisac ovogodišnjih Molijerovih dana je David Diop. Njegov roman Frère d’âme -Braća po duši, prošlogodišnji je dobitnik Gonkurove nagrade studenata Srbije. Roman je prevela Olja Petronić, objavila Geopoetika, 2020, uz podršku Francuskog instituta i Francuskog nacionalnog centra za knjigu (CNL). U online razgovoru sa Davidom Diopom učestvuju Vladislav Bajac, Katarina Melić, studenti Srbije.
Salon frankofone knjige u Francuskom institutu, Knez Mihailova 31, Beograd. Tokom trajanja Molijerovih dana, od 9. do 13. juna biće priređena ova književna manifestacija jedinstvena u svetu, koju je ustanovio Francuski institut u Srbiji. Ujedinjeni štand izdavača Srbije, koji će biti otvoren od 12 do 19 sati i na kome će biti izloženi i dostupni čitaocima najnoviji prevodi sa francuskog, pokazaće raznovrsnost i vitalnost izdavaštva i prevodilaštva u ovom delu sveta. Veliki broj prevoda objavljen je uz podršku francuske vlade. Francuski institut u Srbiji organizuje ovu manifestaciju u saradnji sa distributerom Makart.
Umetnost i umeće prevođenja – naziv je okruglog stola koji će biti realizovan uživo u Francuskom institutu u Knez Mihailovoj 31, uz direktan online prenos za zainteresovane širom Srbije. U razgovoru učestvuju Pascale Delpech, Muharem Bazdulj, Miloš Konstantinović, Aleksandra Tadić, Sonja Filipović.
Frankofoni pisci i srpski izdavači – tema je za razgovor Francuskog instituta sa izdavačima o programima kojima francuska vlada podržava objavljivanje prevoda na francuski.
Tokom trajanja Salona frankofone knjige, biće emitovani snimci razgovora sa unglednim frankofonim piscima koji su gostovali na Molijerovim danima. Tako će frankofoni ljubitelji književnosti, oni koji nisu imali prilike da prisustvuju nezaboravnim razgovorima, ili oni koji žele da ih se podsete, imati prilike da ih pogledaju na ekranu u Francuskom institutu, u Knez Mihailovoj 31, Beograd.
2. jun – 2. jul 2020 – Francuski institut lansira rep i hip-hop konkurs na Instagramu uz korišćenje francuskog jezika, namenjen mladima
Francuski institut u Srbiji organizuje Molijerove dane u saradnji sa partnerima: Distributer Makart, )Izdavačka kuća Geopoetika, Udruženje književnih prevodilaca Srbije, Univerziteti u Beogradu, Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu, izdavači Srbije, Narodna biblioteka Niš.
Pamukov tekst u NIN-u o virusu Corona-19 i romanu Noći kuge @ 29.04.2020.
Najnoviji broj (3618) magazina NIN od 30. aprila ekskluzivno donosi tekst nobelovca Orhana Pamuka na temu kuge u prošlosti i virusa Covid-19 danas. U njemu je deo posvećen Pamukovom novom romanu Noći kuge koji će Geopoetika, kao i sve njegove dosadašnje knjige, objaviti čim bude završen. NIN ovaj tekst objavljuje uz posredovanje Geopoetike posvećujući mu svoju naslovnu stranu, i u papirnom i u elektronskom obliku. Dajemo vam na uvid nekoliko rečenica iz ovog eseja. A u NIN-u pročitajte ovaj celi tekst, jedan od do sada najbolje napisanih u svetu na ovu temu.
“Poricanje je prva najvažnija stvar koja se ponavlja u svim epidemijama i pandemijama. A prvo pravilo je, čini se, to da države i lokalne vlasti nikada ne reaguju na vreme. Da bi se epidemija na početku mogla poricati, isprva se manipuliše rečima i brojevima”.
“Granicu Osmanskog carstva, koje je bilo početna tačka izvan zapadnog sveta, grubo rečeno, iscrtavala je reka Dunav. A granicu u kulturno-antropološkom smislu ispisivala je kuga, to jest činjenica da je istočno od Dunava bila mnogo veća šansa da se zarazite”.Intervju s profesorom Zoranom Paunovićem @ 27.04.2020.
Profesor Zoran Paunović na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i Filološkom fakultetu u Beogradu predaje englesku književnost 19. i 20. veka. Potpredsednik Srpskog PEN centra i od 2018. godine dopisni član SANU, autor je studija o američkim romanima Vladimira Nabokova, eseja o angloameričkoj književnosti, odnosu srpske i američke književnosti 20. veka, te odnosu rokenrola i literature.
Intervju s profesorom Paunovićem vodila je Marija Nenezić, a objavljen je na sajtu RTS-a.
Odnos između književnog originala i prevoda sličan je odnosu između originala i kopije. Međutim, izuzetna prevodilačka veština i znanje ne ostavljaju prostor za „izgubljena značenja u prevodu“. Naprotiv, često su sa književnim originalom u ravnopravnom partnerskom odnosu. Prevod Džojsovog Uliksa, koji je uradio profesor Zoran Paunović bio je veoma zapažen, a takođe i napor da srpskoj čitalačkoj publici približi neke od najznačajnijih američkih pisaca koji imaju nesumnjiv uticaj na savremenu svetsku književnost.
Proces prevođenja književnih tekstova iz jednog u drugi jezik ozbiljan je i zahtevan posao a prevodilac pomalo i koautor. Trenutno, aktuelna pandemija, udarna je vest u celom svetu. Čini se, čak, da se običan čovek teško snalazi u obilju često protivurečnih informacija. Ako bismo se poslužili prevođenjem kao metaforom, a celu ovu situaciju doživeli kao materijal za neki literarni tekst, u koji žanr bismo sve ovo mogli da prevedemo i kakav bi bio mogući naslov knjige?
– Proteklih nedelja, u nastojanju da ovom što nam se događa damo nekakvo ime i određenje, nekakav kontekst koji bi nam pomogao da sve to bar malo bolje razumemo, mnogi taj koncept traže u ideji distopije, kao vida društvene zajednice i uređenja u kome je čovek tek slabašna biološka jedinka, lišena svih atributa koji ga čine čovekom i svedena na bezličnu cifru u prebrojavanju preživelih i onih koji to nisu.
Zaboravlja se, međutim, da je distopija čvrsto i precizno (premda na nehumanim principima) uređena zajednica. Tamo gde nema reda i sistema, gde se najvažnije odluke donose proizvoljno i hirovito, u ne uvek racionalnim i pribranim umovima, tamo ne možemo govoriti o distopiji, već samo o haosu, pometnji koja se iz pojedinačnog uma širi na čitavo društvo. A to je onda najbliže žanru psihološkog horora, ili romana katastrofe. Pri čemu najveća katastrofa nije sama bolest, već njene posledice u krhkom i po mnogo osnova nejakom društvu.
Zaslužni ste za prevode nekih klasičnih i modernih dela anglosaksonske literature. Nama se čini da je ona dovoljno zastupljena na ovim prostorima, ali, koliko je naše znanje o njoj bazirano na stereotipima?
– Stereotipi su opasni, i to najmanje dvostruko – najpre stoga što lenjim umovima olakšavaju da takvi, lenji, i ostanu, pošto im nude gotove, pojednostavljene predstave o vrlo složenim stvarima – a onda i zato su po pravilu netačni. Jer, stupanj uopštavanja koji stereotip (i kad nije zlonameran, a suviše često jeste) podrazumeva visok je do mere koja potpuno onemogućava nijansirano kritičko mišljenje. Što znači da je stvar ličnog izbora svakog od nas da li će prihvatiti stereotip po kome je, na primer, Džojs „težak“ pisac, a Uliks nesavladiv roman, ili će odlučiti da to proveri na jedini mogući način – čitanjem tog romana. Učini li ovo drugo, doći će do zaključka koji se zasigurno neće podudarati sa stereotipom, a na putu do tog zaključka prirediće sebi izuzetan duhovni doživljaj. Prema tome, stereotipe – kako u životu, tako i u literaturi – treba zaobilaziti u širokom luku.
Prevodite savremenog američkog pisca Dona DeLila koji nepogrešivo markira probleme savremenog sveta i kritički sve promišlja. On nije lak za prevođenje, a i od čitaoca zahteva maksimalnu koncentraciju. U čemu je, prema Vašem mišljenju, njegov doprinos savremenoj američkoj književnosti i može li jednom postati deo popularne literature ili je nemoguće to očekivati?
– DeLilo je hroničar i dijagnostičar savremene Amerike, a s njom i čitavog savremenog sveta – ako ne najveći, onda svakako jedan od najvećih. Pored toga je nesumnjivo i prorok: jer, s umetničkih i misaonih visina u kojima obitava njegova literatura, odlično se vidi budućnost. A ta budućnost – svedoče o tome romani kao što su Podzemlje, Tačka Omega, Nula K, i mnoga druga njegova dela – poprilično je zastrašujuća. Ovo poslednje je i glavni razlog zbog koga DeLilovi romani nikad neće dospeti u kanon popularne literature.
Ljudi vole da čitaju, ako ne o srećnim ljubavima u egzotičnim predelima, onda bar o nesrećama koje se događaju drugima. Nesreće o kojima piše DeLilo, međutim, tiču se svih nas. To su priče o ljudima koji su pokvarili najpre sebe, a onda i planetu na kojoj žive, i koji sada za taj nemar i nemoral plaćaju stravičnu cenu. Ti ljudi, to smo mi.
Sećamo se velike bure koja se podigla kada je Bob Dilan dobio Nobelovu nagradu za književnost. Vama je blizak odnos muzike i književnosti, pisali ste o tome. Koji su najmarkantniji primeri „poezije u rok muzici" na primer?
– Dilana već duže od pola veka pokušavaju da ubede da digne ruke od pevanja, jer, zaboga, on nije nikakav pevač. Od 2016. godine, kada je dobio Nobelovu nagradu, značajno se povećao broj onih koji bi da mu objasne da to što piše nije poezija, te da uprkos pomenutoj izvikanoj nagradi, on ipak nije pesnik. Srećom, on ničim ne nagoveštava da ima nameru da posluša te dobronamerne preporuke, što je pokazao i dvema novim pesmama objavljenim tokom proteklih nekoliko nedelja. Ako se poezija prepoznaje i po tome što u čitaocu/slušaocu stvara ushićenje ili divljenje ili neku svečanu tugu ili sve to odjednom, onda i te dve pesme, kao i mnoge druge iz pera istog autora, jesu poezija. Kao što je poezija ono što su pisali Lenard Koen i Džim Morison, ono ono što pišu Nik Kejv i Peti Smit... spisak je dugačak, neka ga svako dopuni za sebe.
Predajete na Filološkom fakultetu u Beogradu i Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Svedoci smo kako se brzo organizovala nastava „na daljinu“. Kada je obrazovni proces u pitanju, mislite li da je digitalni aspekt nastave njena budućnost, da li bi to bilo dobro i kako uspostaviti ravnotežu između analognog i digitalnog?
– Digitalni vid nastave svakako jeste značajan deo njene budućnosti, zbog toga što pruža mnoge mogućnosti koje „klasičnoj“ nastavi nisu na raspolaganju, pre svega mogućnost da se istovremeno obraćate studentima koji ne samo da nisu s vama u istoj prostoriji, već su raštrkani po raznim delovima sveta, a povezani idejama i znanjem koje s njima razmenjujete. Takav vid komunikacije može da bude izuzetno plodotvoran ne samo u kataklizmičnim vremenima koja onemogućavaju okupljanje, već i u takozvanim „normalnim“ okolnostima – ako takve još postoje.
A da li će, ako je tako, uopšte opstati i tradicionalni vid nastave, onaj koji postoji od pamtiveka, onaj u kome se učitelj bez posrednika obraća učenicima? Hoće, kao što je „klasična“ knjiga – protivno mnogim predviđanjima – uspela da preživi nalet elektronske. Nije sve u elektronici i digitalnom svetu. Mnogo toga što postoji samo u analognom nezamenljivo je – samo što, zagledani u ekrane, to sve češće zaboravljamo. A ne bi trebalo.
Intervju s Ju Huaom @ 27.04.2020.
Intervju s kineskim piscem Ju Huaom koji već tri meseca nije izašao iz svog stana u Pekingu, uradila je Vojka Pajkić za sajt RTS-a. Pisac smatra da će pandemija promeniti uobičajeno značenje reči kao što je druženje, a svakako će je pamtiti po novom romanu, koji piše u kućnoj izolaciji.
Brzina promena u kineskom društvu, od njegovog odrastanja u vreme kulturne revolucije do ekonomski sve superiornije države, takvog je inteziteta da još uvek traži svoju definiciju i tumačenje. Ju Hua upravo se kontinuirano u svojim delima bavi sudbinom malog čoveka u vrtlogu velikih društvenih promena u Kini.
Roman "Živeti" je, zajedno sa "Hronikom trgovca krvlju istog pisca", po izboru sto kineskih književnih kritičara, uvršten na listu deset najuticajnijih kineskih romana poslednje decenije 20. veka, a hongkonški Azijski nedeljnik proglasio jednim od sto najboljih kineskih romana veka.
Dobre kritike i velika pažnja čitalaca dočekali su i roman "Sedmi dan", zbirku priča "Ja nemam svoje ime", dok je knjiga "Kina u deset reči" postala amblematična kada je stvaralački portret ovog književnika u pitanju. Srpski izdavač knjiga Ju Hua je „Geopoetika“, knjige sa kineskog prevodi Zoran Skrobanović kojem zahvaljujemo za prevod ovog intervjua.
Kako definišete ovo vreme globalne pandemije i globalne izolacije?
– Još ne znamo koliko je velika šteta koju je pandemija prouzrokovala u svetu, ali ono
što već sada sa sigurnošću možemo reći to je da je reč o najvećoj epidemiji u poslednjih sto godina.
Svi znamo za veliku epidemiju Španskog gripa koja se pre sto godina iz Sjedinjenih Država proširila velikom brzinom celim svetom i to najviše među vojnicima u toku Prvog svetskog rata.
Broj zaraženih i umrlih od koronavirusa nipošto neće biti tako visok kao u slučaju španske groznice, jer su sve zemlje na svetu preduzele stroge mere izolacije, što je od presudnog značaja, jer u trenutku kad i dalje nema odgovarajućeg leka i vakcine, takve mere predstavljaju jedini efikasan način da se spreči širenje zaraze.
Gde provodite izolaciju? Da li ste književno produktivni ili ste se posvetili nekim sporednim stvarima za koje nikada niste imali vremena?
– Sve vreme sam kod kuće u Pekingu i tri meseca nisam izašao iz stana. Devetnaestog januara ove godine prisustvovao sam večeri s prijateljima koji su u Peking došli iz drugog dela Kine i otad nisam izlazio.
Već tada smo znali da su se u Vuhanu pojavili neobjašnjivi slučajevi upale pluća, a 23. januara, Vuhan je zatvoren. U Pekingu su takođe uvedene stroge mere kontrole, pa je i moj komšiluk vrlo brzo zatvoren i niko spolja nije više mogao da uđe.
Poslednja tri meseca, neprestano pišem i upravo završavam svoj novi roman. Nadam se da će moj srpski prevodilac Zoran Skrobanović brzo završiti s prevodom romana Braća, jer ga ove godine čeka novi prevodilački poduhvat.
U knjizi "Kina u deset reči" pišete o tome kako su veliki događaji predstavljali prekretnicu i za značenje reči, tako da je prvobitni sadržaj u potpunosti odbačen i zamenjen novim. Šta mislite, šta će biti posle pandemije sa sasvim jednostavnim značenjima reči, koja smo pre koronavirusa poznavali?
– Možda će se promeniti značenje uobičajenih reči kao što je, recimo, „druženje“. Sad se naglašava važnost „društvenog distanciranja“, a ako je prilikom druženja potrebno držati distancu, onda se značenje reči „druženje“ promenilo, jer druženje podrazumeva ukidanje distance među ljudima, iste one distance koju sad valja poštovati.
Koliko će po Vama, koronavirus promeniti onu svakodnevnu ljudsku toplinu, običaj da se pozdravimo i zagrlimo?
– U Kini, a posebno u gradovima kao što je Peking, ljudi sada na ulici nose maske. Ja, doduše, nisam izlazio u grad, samo sam povremeno šetao po svom komšiluku, pa sam i ja morao da stavim masku na lice. U protivnom, osećao bih se neprijatno, jer ih svi ostali nose.
Dakle, epidemija korona virusa kod nas u Kini nije samo promenila naviku da se na ulici rukujemo ili zagrlimo, već ne možemo jedni drugima ni da vidimo lica.
Nadam se da je sve to privremeno i da će novouspostavljene navike nestati zajedno s virusom, pa ćemo opet moći da se družimo bez distanci.
Kakvom se svetu nadate posle svega? Šta Vas plaši kada je mali običan čovek u pitanju?
– Ne znam kako će svet izgledati posle pandemije, ali svakako će doći do promena. Bojim se da su lanci proizvodnje i nabavke već pretrpeli ogromnu štetu, što će dovesti do talasa nezaposlenosti i gubitka poslova.
Koje su Vam sitnice tokom izolacije postale važne i čemu se radujete u ovom začudnom vremenu?
– Pošto se i inače bavim pisanjem i to kod kuće, izolacija mi nije teško pala, posebno jer je provodim sa porodicom. Često se okupimo da zajedno pogledamo neki film, a onda svako ode da se bavi svojim poslom. Što se mene tiče, kućna izolacija se ne razlikuje mnogo od života koji sam prethodno vodio, samo što nema druženja, pa mogu na miru da pišem.
Niste skoro dolazili u Srbiju. Šta Vam se tokom tog vremena događalo na književnom planu?
– Poslednji put sam bio u Srbiji u januaru 2018. godine i u pravu ste, otad su prošle već dve godine. U međuvremenu sam često putovao u inostranstvo, a prošle godine mi se otac razboleo i bio je primljen u bolnicu u Šangaju.
Zbog toga sam u Šangaju proveo pet meseci, pa sam često morao da prekidam pisanje. Ove godine, od izbijanja epidemije ne mogu nikud da idem, već mogu samo da pišem i mogu vam reći, dobro mi ide, pa bi do kraja ove godine trebalo u Kini da objavim svoj novi roman.
Kada možemo ponovo da Vas očekujemo u Srbiji?
– Dosad sam tri puta dolazio u Srbiju. Volim Srbiju, jer u njoj žive moji najbolji prijatelji i najbolji čitaoci. Prvobitno je trebalo da dođem na proleće ove godine, što znači baš u ovo vreme, ali pandemija korona virusa me je sprečila. Čim pandemija prođe, dolazim.
*Preveo sa kineskog: Zoran Skrobanović
Ovo je priča o gradu u kom se stanovnici iznenada razbolevaju od nepoznate bolesti, bolesti koja isto tako iznenada nestaje bez objašnjenja. No svi hrle da je zaborave kao da se nikad nije dogodila. Vlada briše sve dokaze o njenom postojanju...
Aluzije na svet u kome danas živimo su jasne: umor Zapada, sveopšte odumiranje humanosti, filozofija potrošnje, licemerje medija, politike i društvenih normi...
Više o knjiziDanas, u ponedeljak 10. avgusta 2020. godine počev od podneva, širom su otvorena vrata nove knjižare Geopoetika.Knjižara se nalazi u strogom centru beogradske pešačke zone u ulici Laze Pačua, koja povezuje Čika Ljubinu i Vasinu ulicu.
Danas od 13:00 do 21:00 večeras svratite i vidite naše knjige, a možda i nas. Poštujemo sva pravila društvenog i zdravstvenog ophođenja.
Dobro nam došli na celodnevno otvaranje knjižare Geopoetika!
Dalje
Normalni ljudi
@Svet proze
Pisac kao profesija
@Pisac o piscu
Životinje u Africi
@Svet proze
Baš kako treba
@Svet proze
Pesme
@Notni spisi
Mali dečak
@Svet proze
