Satira bazirana na realnim političkim događajima. Stvarnost koja deluje kao da je nemoguća. A zapravo je ujedno bajka za odrasle i zastrašujući komentar političke moći.
Večna Houpova tema – Južna Afrika, ovoga puta u poslednjim godinama aparthejda, uz putovanje preko Zimbabvea, Ugande, Mobutuovog Zaira, Liberijskog rata i Somalije do Černobilja, pada Berlinskog zida, Moskve i Rumunije. A putnik, pogrdnog imena Džimfiš je „retka zver" u Južnoj Africi: crnac bele puti ili belac sa crnačkim korenima koga rasizam i etničko klasifikovanje sveta uporno tera od odgovora na pitanje „Kako ću znati kada sam na pravoj strani istorije? I koga da pitam?"
Igra imenima glavnih junaka, počev od Džimfiša (Sovjet Malala, Zoran Srbin) uvezuje u priču Istočnu Evropu, a naivnog putnika pri povratku u domovinu suočava sa grubom istinom sveta: da aparthejd nije umro već je mutirao. Gorki humor koji zastaje u grlu jer je oruđe i snaga ljudi bez moći i efekta. Preko puta tzv. malih ljudi stoje oružje, ratovi i revolucionari koji postaju establišment.
„Ja sa Južnom Afrikom imam vrlo strasnu, ali duboko nesrećnu ljubavnu vezu. Ne znam da li da se oženim njome ili da je gurnem sa litice; no, na kraju, nijedno mi ne bi pomoglo."
Kristofer Houp
„Odiseja Džimfiša opasana je sirotinjskim turizmom, oružanim pornom, decom ratnicima, albino aukcijama, neefikasnim mirotvorcima, krvavim dijamantima, koncentracionim logorima, ejdsom, genocidom u Ruandi, građanskim ratovima od Jugoslavije do Sijera Leonea."
En Gudvin
„Jedan od najboljih romanopisaca ove zemlje danas."
Literature Review
Kristofer Houp, romansijer, pesnik i novinar, rođen je u Johanesburgu 1944, živi i radi u Francuskoj, a sebe naziva „lutajućim Južnoafrikancem".
Po objavljivanju prvih zbirki poezije Whitewashes (Belilo, 1971) i Cape Drives (Vožnje po Kejpu, 1974) za koju je dobio nagrade Thomas Pringle Engleske akademije Južnoafričke Republike i Cholmondeley, nagradu Društva pisaca Velike Britanije, Houp se sukobljava sa vlastima aparthejda i napušta Južnoafričku Republiku. Narednih petnaest godina provodi u dobrovoljnom izgnanstvu u Londonu, a potom, devedesetih, živi i u Moskvi i Beogradu. Sve vreme, međutim, u njegovim mnogobrojnim nagrađivanim delima preovlađuju teme koje se tiču rasizma i južnoafričkog društva uopšte. Njegov prvi roman Separate Development (Odvojeno razvijanje, 1981) odmah po objavljivanju zabranjen je u Južnoafričkoj Republici, a nagrađen priznanjem David Higham u Engleskoj.
U Britaniji potom izlaze zbirke poezije In the Country of the Black Pig (U zemlji crne svinje, 1981) i Englishman (Englez, 1985).
Među proznim delima izdvajaju se Kruger’s Alp (Krugerov vrh, 1984), roman za koji je dobio nagradu Whitebread, The Hottentot Room (Hotentotska soba, 1986), Black Swan (Crni labud, 1987), My Chocolate Redeemer (Moj čokoladni spasilac, 1989), Darkest England (Najmračnija Engleska, 1996), Me, the Moon and Elvis Presley (Ja, mesec i Elvis Presli, 1997), Heaven Forbid (Ne daj bože, 2001), Ljubavnici moje majke (My Mother’s Lovers, 2007, Geopoetika 2012), The Garden of Bad Dreams (Vrt ružnih snova i druge priče, 2008) i Lov na anđele (Shooting Angels, 2011, Geopoetika 2013) i Džimfiš (Jimfish, 2015, Geopoetika 2019).
Njegov roman Serenity House (Kuća spokoja, 1992) našao se u najužem izboru za nagradu Man Booker.
Pored proznih dela, Houp je napisao autobiografiju White Boy Running (Beli dečak trči, 1988), putopis Moscow! Moscow! (Moskva! Moskva!, 1990), za koji je dobio nagradu udruženja PEN, kao i biografiju zimbabveanskog predsednika Roberta Mugabea Brothers Under the Skin: Travels in Tyranny (Braća ispod kože: Putovanja u tiraniju, 2003) i Pokretni kafe bluz: U potrazi za novom Južnom Afrikom (The Café de Move-on Blues: In Search of the New South Africa, 2018), književno putovanje koje istražuje sadašnju Južnu Afriku postaparthejda u kojoj su iznevereni nade i snovi o nepostojanju rasnih razlika.
