Jurij Bujda (1954), rođen je u Znamensku, selu u ruskoj Kalinjingradskoj oblasti. Posle završenih studija na Kalinjingradskom univerzitetu počeo je da se bavi novinarstvom. Objavljuje od 1991. godine, po dolasku u Moskvu, a nastavio je da radi u novinama i časopisima. Njegovu apsurdnu, u načelu citatnu, prozu, koja teži stvaranju novih, fantazmagoričnih realnosti, kritičari dovode u vezu s Palisandrijom Saše Sokolova i Markesovim romanima, posmatrajući sve kroz reminiscentne spletove iz Zapisa iz podzemlja Dostojevskog i Gogoljevog Šinjela. Napisao je stotine priča, objavljenih u nekoliko izvanrednih zbirki (Skela preko Jordana, Pre oblak nego ptica, Pruska nevesta, Gospođa moja leva ruka), kao i više romana (Don Domino, Treće srce, Lavovi i ljiljani, Otrov i med (Geopoetika, 2016), Jermo, Lopov, špijun i ubica, Modra krv (Geopoetika, 2023), Džungle, Cejlon, Napuštajući Arkadiju, Staljen, Peto carstvo, Vrtovi Viverne). Živi u Moskvi i zaposlen je u novinskoj kući „Komersant“.
Neke njegove priče poslužile su kao podloga za predstave moskovskog pozorišta Et cetera, pozorišta Teatar D iz Kalinjingrada i pozorišne grupe Theatre O iz Londona. Po romanu Lopov, špijun i ubica u Rusiji je snimljen igrani film. Bujdina dela su gotovo uvek u najužem izboru za velike književne nagrade (dobitnik je nagrade „Velika knjiga“, nagrade „Apolon Grigorjev“, kao i većeg broja nagrada književnih časopisa), ali on ipak, pola u šali, pola ozbiljno, sebe naziva „podstanarom podstanarovog podstanara“ u savremenoj ruskoj književnosti. Iako mnogo piše i svake godine objavljuje, drži se po strani od nagrada i kolega pisaca. Najvećom nagradom za svoj trud smatra milione čitalaca ne samo u Rusiji (gde je 2011. za roman Modra krv dobio Nagradu čitalaca), već i u Evropi i svetu, jer su knjige Jurija Bujde prevedene na francuski, engleski, estonski, poljski, mađarski, slovački, finski, nemački, japanski, srpski…
