Kim Đu Jong rođen je 1939. godine u Ćonsongu u provinciji Kjongsangbuk. Završio je srednju školu u Teguu, posle čega je, uprkos protivljenju porodice, završio kreativno pisanje na Umetničkom univerzitetu Sorabol. Na književnu scenu stupio je 1971. godine s pripovetkom „Vreme koje spava", za koju je dobio i svoju prvu nagradu – književnog magazina Volgan Munhak za najboljeg mladog pisca.
Korejska publika ga najbolje pamti po nagrađivanom romanu Gostioničar (deset tomova 1979–1983), koji se bavi društvenim promenama u Koreji krajem 19. veka. Usledili su romani Zvuk groma (1986) i Pecaroši ne lome trsku (1987) sa radnjom smeštenom u malom selu u severnoj provinciji Kjonsang, gde je i autor proveo jedan deo svog detinjstva. Ostali romani su: Lutalice (1991), Letnji lov (1994), Raža (1997), Inćun (2002), Vesela kuća (2006), Prazna kuća (2010), Doviđenja mama (2013) i drugi.
Dobitnik je nagrade „Ju Ju Hjon" za roman Gostioničar 1984; nagrade „Isan" za roman Lutalice 1996; nagrade Desan za roman Raža 1998; nagrade „Kim Dong Ri" za roman Inćun 2002; prestižnog ordena Unkvan za razvoj kulture 2007; nagrade „Kim Man Đung" za roman Doviđenja mama 2013.
Zvuk groma, pored srpskog, preveden je još i na engleski, arapski, kineski, ruski i francuski jezik.