„Kuda idete?“
„U Istanbul.“

Tršćanski granični prelaz, 16 časova, severoistočni vetar. Slovenački carinik poredi lica biciklista koja su se niotkuda tu stvorila, sa fotografijama na njihovim pasošima. Altan Frančesko, 58, vinjetista. Rigati Emilio, 47, profesor. Paolo Rumic, 53, novinar. Tri ludaka u gaćama čekaju pred državnim autoritetom, uživaju u efektu svog debilnog odgovora. Znaju da čovek u uniformi mora na brzinu da izračuna mnoga nenormalna rastojanja. Prvo, između sporosti bicikla i dužine puta, dve hiljade kilometara. Drugo, između zrelih godina putnika i njihovih globtroterskih ruksaka. Treće, između uzvišenosti krajnjeg cilja i bede koja se nalazi između, Balkana. Ali pre svega, čovek mora da proguta nesklad između sopstvenog rutinskog pitanja i ovako neuobičajenog odgovora, izvaljenog sa perfidnom neodređenošću. „Istanbul“, kao da kažu Trevizo, Udine, Ljubljana.
„Mi smo Kurdi koji se vraćaju kući.“ Emilio prekida tišinu, zaboravlja da zvezdice imaju malo smisla za humor. Ali upalilo mu je, „vic“ probija uniformu, policajac se smeši i mi lagano uzlećemo ka šumama Slovenije, uputivši se koridorom ilegalaca, ali u suprotnom smeru, od najrupičastijeg graničnog prelaza Evrope ka glavnoj stanici za azijatsku emigraciju. Idemo tamo namerno, u inat našem poštovanom ministru za imigraciju. Zbogom Zapade, restorani, glatke ulice, mousse au chocolat. Ide se na Orijent, odakle ljudi beže. U inat Bosiju i svinjskoj pišaćki, Berluskoniju i pendrekašima iz Đenove, mi tražimo dno Evrope. Bugare, Cigane, Srbe, narode prašnjavih geografskih širina izvan Ujedinjene Evrope. I pitamo se da li to što idemo svojim biciklima nije anarhično, antiglobalistički. Dakle, levičarski.