Sorijano vaskrsava Filipa Marloua (privatnog detektiva kojeg je izmislio Rejmond Čendler) koga u romanu posećuje ostareli Sten Laurel (Stanlio), jer ga više niko ne angažuje. Nakon Stenove smrti i to baš na grobu komičara, upoznaju se Marlou i Sorijano, pretvoren u fiktivnog junaka. Ovaj susret pokreće najluđi i najtragikomičniji niz događaja koji spaja plač i smeh, glumce i likove, stvarnost i fikciju i u kojima srećemo i Olivera Hardija (Olio), Džona Vejna i Čarlija Čaplina. Uzbudljiva, i parodijska i elegična, ova novela spaja detektivski žanr i stari bioskop.
„Nesuđeni fudbaler, novinar i pisac, Osvaldo Sorijano je rara avis argentinske, pa i hispanoameričke književnosti dvadesetog veka. Osamdesetih i devedesetih godina prošlog stoleća najčitaniji argentinski autor koji je prodao više od milion primeraka svojih knjiga u preko dvadeset zemalja, koji je bio preveden na petnaest svetskih jezika i stekao mnoga domaća i međunarodna priznanja, Sorijana je akademska kritika dugo zapostavljala kao previše ’narodskog pisca’. Iako se o njemu nikad neće govoriti ni pisati kao o Rikardu Pilji ili Sesaru Airi, miljenicima književne kritike, ostaće upamćen kao jedan od najvoljenijih pisaca argentinskih čitalaca (…) Prema mišljenju većine poznavalaca njegovog dela, Sorijanova četiri najbolja romana su Tužan, usamljen i gotov (1973), Neće biti više ni muka ni zaborava, Zimske kasarne i Pred njegovim stopama predade se lav i sva četiri su uspešno filmski ekranizovana”.
Branko Anđić
Iz predgovora
Osvaldo Sorijano, argentinski pisac i novinar, rođen je u Mar del Plati 1943. Već sa devetnaest godina napušta školu i započinje novinarsku karijeru kojoj je ostao veran do smrti. Bio je član redakcije legendarnih listova „Primera Plana” i „La Opinion”, a kasnije, kao afirmisani pisac, saradnik novina „El Pais” (Španija), „Il Manifesto” (Italija) i „Le Monde” (Francuska).
Svoj zapaženi prvenac, roman Tužan, usamljen i gotov, objavio je 1973. U narednih dvadeset godina postao je najčitaniji argentinski pisac, autor sedam romana i sedam knjiga priča i novinskih članaka, među kojima se posebno izdvajaju, pored pomenutog romana, Neće biti više ni muka ni zaborava, Zimske kasarne i Pred njegovim stopama predade se lav (Triste, solitario y final; No habrá mas penas ni olvido; Cuarteles de invierno; A sus plantas rendido un león).
U razdoblju 1976–1984, tokom poslednje vojne diktature u Argentini, živeo je u egzilu u Briselu i Parizu, da bi po povratku u Buenos Ajres postao i do kraja života 1997. ostao član redakcije u to vreme progresivnog dnevnog lista „Pagina12”. Njegova nedeljna rubrika „Međunarodni telefonski poziv”, na poleđini tog lista, pamti se kao legendarno štivo nekoliko generacija čitalaca.
Sorijanovo delo objavljeno je u dvadesetak zemalja i prevedeno na petnaest jezika. Kao jedan od najomiljenijih i najčitanijih pisaca Argentine, prodao je preko milion primeraka svojih knjiga i dobio mnoge domaće i strane nagrade, među kojima se izdvajaju: nagrada „Rejmond Čendler” (Italija), i argentinska priznanja „Konex” za 1989–1993. i „Kinkela Martin” za 1994. godinu. Nekoliko njegovih romana proglašavano je knjigama godine u Italiji i Francuskoj.
