Radoš Kosović, dobitnik je nagrade "Miloš N. Đurić" za 2015. godinu. Nagradu je dobio za najbolji prevod proznog dela, za prevod sa norveškog knjige "Dani u povesti tišine" Merete Linstrem koju je Geopoetika objavila ove godine.Ovo priznanje Udruženje književnih prevodilaca Srbije dodeljuje za najbolji prevod na srpski jezik dela iz oblasti poezije, proze i humanistike.
Posebnu pohvalu dobila je i Vesna Gazdić za prevod sa turskog romana "Đavo, anđeo i komunista" Nedima Gursela, takođe u izdanju Geopoetike.A ovo je saopštenje žirija koje je sastavio član žirija Živojin Kara-Pešić: MERETE LINSTREM: DANI U POVESTI TIŠINE(prevod sa norveškog Radoša Kosovića za Geopoetiku) „Ja sam ga pustila.“ Ovom smislovnom elipsom otpočinje gorka povorka nesahranjivih uspomena. Eva, junakinja, u svojoj ispovesti zaobilazi ukućane, sveštenika, rođake, kućnu pomoćnicu. Poverava se jednoj jedinoj osobi – čitaocu. Danonoćni koštac muške i ženske bračne tišine Eve i Simona teče uz nečujne grcaje ispod površine običnih reči. Rečenice utrnu usred misli. Da bi posle tihog uzdaha bile nastavljene. Nedosegnuti zamasi nemuštog opštenja, nalik na uzaludan trud promrzlog beskućnika da ovlaženim kresivom začne plamičak. Nemi vapaji za barem jednom rečju – bila ona čemer ili melem – koja bi unela zatišje u tišinu. Nedoumice u kojima bojažljivost stalno preteže nad odvažnošću. Nema pomoći od dugih godina telesne bliskosti i prostorne blizine. Jednina ne uspeva da opkorači prepreku koja je deli od malobrojne množine bližnjih. Tišina iz naslova nije Plautovo i Hobsovo Čovek je čoveku vuk. Nije ni Sartrovo Pakao, to su drugi, niti Rat svih protiv sviju. Nije ni sveta osama bogomolje koju pohodi glavar Sent-Egziperijevog „Utvrđenja“. Ona je neutažena – i neutaživa – želja da se drugome oprosti, ali tek pošto se pred njim iskupi. Prikrivanje se pravda uviđavnošću. Zaogrnute plaštom plašnje da su im se plemenite namere izmetnule u trajne ozlede, duše se leče jogunačkom ćutnjom. Ovo vrzino kolo bežanja od sebe progonjenog sobom dalo bi se, možda, sažeti kao Čovek je sebi tamnica. Šta su, pitate se, činovi za čija strogo oročena priznanja, ako se kasno ili nikad ne uruče, sledi surova kazna? Ne bismo se usudili da vam prepričavamo ovu ispovest u kojoj svaki prekid čitanja liči na neučtivost prema osobi koja vas je odabrala za nemog sagovornika. Pripovest iz druge ruke obezvredila bi pojam povesti u naslovu. Upravo taj otpor prepričavanju jemči da pročitano ne pristaje na seobu u zaborav. U slepom sokaku završne rečenice „Posle ga više nikad nisam videla“ čitalac je prepušten nagađanju o nedorečenom. A prevodilac, najpažljviji čitalac, koga je pisac pre nas uputio u ovu ispovest? Brižljiv (i više od toga – brižan) u traženju reči kojima valja predstaviti nečije nepronađene reči. Nadnesen nad ambis te zaglušne tišine samotništva i neutešne potištenosti, gospodin Kosović namernim, životno odomaćenim jezičkim običnostima, mestimično smekšava Evinu otuđenost od kućevnog okružja i doprinosi njenoj prisnosti sa čitaocem. Usuđujemo se da ovom nadmetanju autorkinog i prevodiočevog majstorstva oko prikazivanja patnje kroz izuzetnu običnost dodelimo odličje najpoetičnijeg poređenja u našem jeziku: Miriše kao duša.