NE PONAVLJAJTE ISTE GREŠKE KOJE JE UČINILA ŠPANIJA - Intervju Rafaela Arguljola za Kulturni dodatak, Politika

05.08.2021.

Sveopšti nedostatak individualne odgovornosti može dovesti do smrti drugih. Moramo imati na umu da većina generacija nije učestvovala ni u jednom ratu. Tako su ovde neki ljudi otišli na more da se odmaraju, bežeći iz Madrida, gde je bio fokus zaraze, a poneko je najavljivao žurku da proslavi dolazak virusa korona. Velike pošasti mogu da nas dovedu do napretka kako u našem osećaju individualne slobode i odgovornosti, tako i kolektivne ili, naprotiv, da nas gurnu unazad, kaže pisac Rafael Arguljol...

Rаfael Arguljol (Barselona, 1949), španski pisac i filozof, opisao je u svom nagrađivanom romanu Razlog pošasti (La razon del mal), prevedenom i na srpski jezik (Geopoetika, 2015), situaciju velike epidemije i sveopšte blokade grada i njegovih stanovnika. 
"Prvo se šuškalo izokola, zatim su se pojavile nedoumica i pometenost, na kraju sablazan i strah", prvi je pasus romana za koji je španski pisac i redovni profesor estetike na Univerzitetu Pompeu Fabra Rafael Arguljol još 1993. godine dobio Premio Nadal, jednu od najprestižnijih književnih nagrada u hispanskom svetu. Knjiga je prevedena na mnoge strane jezike - na srpski u prevodu književnice Gordane Ćirjanić, a upravo pre mesec dana predstavljen je italijanski prevod romana u Milanu. U Italiji je, kao i u Španiji, ova knjiga postala jedan od najcitiranijih književnih tekstova nakon pandemije izazvane virusom korona jer gotovo vizionarski opisuje materijalni, psihološki pa čak i filozofski okvir situacije izazvane neočekivanom epidemijom koja potpuno menja život stanovnika jedne velike metropole. 
Ovaj razgovor za Politiku s autorom vodimo preko telefona u trenutku kada u Španiji broj obolelih i preminulih prevazilazi i najgore slutnje, a stanovništvo živi svoju drugu nedelju karantina.
Radnja romana događa se u Barseloni jer, kako se to eksplicitno ne govori, već na početku čitamo: "Pre nego što će da podlegne neobičnim dorađajima, beše to napredan grad koji je uživao zadovoljstvo da pripada povlašćenom delu zemaljske kugle." Kako se osećate pred činjenicom da ste opisali bolest, nedoumicu, strah i mnoge druge stvari koje su se pretvorile, potpuno neočekivano, u našu svakodnevicu?
Brine me samo da se ne ispuni drugi deo onoga što se događa u mom romanu, a to je totalitarizam vlasti koja koristi situaciju da bi sebe predstavila kao spasenje.Najednom vanredno stanje zamenjuje osećaj bezbednosti i slobode - i ta situacija pokreće ono najbolje i ono najgore u ljudskim bićima - to je jedan od misaonih tokova vašeg romana. Da li to sada tako doživljavate, kada prolazite kroz sličnu situaciju?
Suočavamo se s radikalno novom situacijom, ali i s poznatom hronologijom velikih pandemija. S druge strane, epidemija se nije pojavila kao prvi put ovaploćena ideja već kao stvarnost koju poznajemo već hiljadama godina. 

I s duhovnog i s metafizičkog stanovišta epidemija uvek nosi sa sobom nešto simbolično, i književnost je to često opisivala.
Dekameron je recimo povezan sa crnom kugom koja je pogodila Firencu 1348, a pre Bokača je još Lukrecije u De rerum naturae posvetio najsjajnije trenutke poeme govoreći o kugi u Atini. Naravno i Alber Kami u Kugi; to su samo neki od mnogobrojnih primera.

Da li je distopija u književnosti i umetnosti zauzela mesto utopije? 
Živimo u realnosti gde diskursu velikih utopija prosto nema mesta, u realnosti gde se Pablo Eskobar u seriji Narkosi predstavlja kao neki novi Ahil, dakle epski junak. Elemente distopije smo s jedne strane potpuno usvojili, kao nešto normalno, ali ipak ne u našoj kući. Zato kada nas je zadesila prava epidemija virusa korona ne znamo kako da reagujemo, da li panično ili indiferentno.

Da li mislite da je u svakoj zemlji pandemija izvukla videlo i zasebnu problematiku svakoga društva? 
Da, i sada se dešava nešto vrlo ozbiljno. Neki mladi ljudi ponavljaju da nema razloga za izolaciju jer su stari oni koji umiru od virusa korona. Taj sveopšti nedostatak individualne odgovornosti može dovesti do smrti drugih. A to košta mnogo u društvu poput španskog, koje nije sklono požrtvovanju. Moramo imati na umu da većina generacija nije učestvovala ni u jednom ratu. Tako su ovde neki ljudi otišli na more da se odmaraju, bežeći iz Madrida, gde je bio fokus zaraze, a poneko je najavljivao žurku da proslavi dolazak virusa korona.

U "Razlogu pošasti" obrađujete i temu koliko je opasno smatrati da su zlo i patnja privilerija "drugoga".
Pre mesec dana smo, bar u Evropi, smatrali da je korona neka vrsta gripa koji imaju u Kini... Tek kada nam je virus stigao, shvatili smo da niko nije neranjiv.

U vašem romanu bolesnici se posmatraju kao krivci, optuženi da su poremetili "normalan" život. 
Nakon korone pred nama je izazov da se ne vratimo toj potrebi da večito optužujemo i demonizujemo druge.

Epidemija pokazuje društvu i čovečanstvu njegove sopstvene granice?
Da, zato klinike za zarazne bolesti nikada nisu u centru velikih gradova, već negde izmeštene, bar kad je reč o Barseloni ili Veneciji. Epidemije dovode čitavo društvo do krajnjih granica i traže da se definiše moralno ponašanje kako kolektiva, tako i pojedinca. Roman upravo nameće misao da velike pošasti mogu da nas dovedu do napretka, kako u našem osećaju individualne slobode i odgovornosti, tako i kolektivne ili, naprotiv, da nas gurnu unazad. Bolesti i velike katastrofe mogu se posmatrati i kao neka vrsta izazova koji priroda nudi društvu kada je došlo u ćorsokak.

U romanu vidimo kako glavni lik u početku sumnja da u današnje vreme može još da se pojavi kakva dovoljno "interesantna" bolest, a na kraju se pojavljuje totalitarni glas Maestra, koji obećava da će magijom spasiti grad. Glas pojedinca, glas nauke, glas režima suprotstavljeni su u "Razlogu pošasti".
U našem društvu setimo se nauke samo u kritičnim situacijama i tada od nje očekujemo da nam nudi rešenja koja su ljudi ranije tražili u religiji. 

Narator u romanu kaže da su to situacije u kojima se neznanje, simulakrum i laž pomešaju. Kada je roman objavljen 1993. godine, ta kombinacija nije bila toliko jasna kao sada, s političkim figurama kao što su Boris Džonson, Bolsonaro ili Tramp, koji utelovljuju ova tri koncepta. Iracionalnost je poprimila druge vidove, ali se strah uvek zloupotrebljava. A mi smo - svaka ljudska jedinka na psihološkoj ravni - pre svega kombinacija straha i nade. Mi sada verujemo nauci i medicini, ne zato što znaju rešenje, već zato što znaju mehanizme za njegovo postizanje.

Ovih dana se govori o tome kako je Kina, koja se ne smatra za demokratsko društvo, bolje umela da se nosi s pandemijom nego demokratske evropske zemlje, poput Italije i Španije.
Mislim da postoji vrlo pogrešna koncepcija šta je demokratija, gotovo od njenog osnivanja. Jedan od velikih utemeljitelja demokratije, pored Perikla, bio je Eshil. A za njega je najvažnija bila borba protiv hibrisa, protiv preterivanja. Demokratija shvaćena kao posredovanje između bogatih i siromašnih, između starih i mladih, između bolesnih i zdravih... Samo društvo koje uspostavi tu ravnotežu može se nazvati demokratskim. 

U romanu kritikujete vlast, društvo i pojedince, nespremne da se suprotstave nepoznatom zlu pre svega jer ga ne prepoznaju, a onda i iz sopstvenog komfora. Takođe se obrušavate i na medije, pre svega pisanu štampu, koja je izgubila sav ugled. Kako mediji deluju tokom ove pandemije? 
U početku su se pojedini mediji ponašali jezivo. Nakon toga imam utisak da je došlo do reakcije koja je preusmerila pristup ka odgovornijem postupanju sa situacijom.

Pre nego što ste se okrenuli književnosti i filozofiji, studirali ste medicinu? Da li je to ostavilo traga u vašem pisanju i razmišljanju? 
Mene su u medicini oduvek zanimali njeni saosećajni elementi, koji prevazilaze dogmatske i ideološke interese. Trebalo bi Hipokratovu zakletvu vratiti u lekarske ordinacije. Da se pacijent ne oseća kao klijent, već da doživi tu ideju posredovanja o kojoj je govorio Eshil.

Da li realnost uvek ipak prevazilazi bilo kakvu književnu maštu, kako je govorio Dostojevski?
Pa ova situacija sada konkretno pokazuje koliko su stanja poput pandemije slična ratovima. Tada se čitavo društvo posmatra u jednom istom prostoru - materijalnom, vremenskom, istorijskom - i dopušta nam da jasnije analiziramo ljudsku prirodu.

Roman je istraživanje zla, ali i bolesti u metaforičkom smislu. Da li čovečanstvo nešto nauči iz sličnih situacija? 
Iz apokaliptičnih situacija izvodi se moralna pouka, potreba da se živi u trenutku (Carpe diem) kao i potreba za amnezijom. Ne zaboravimo da je možda i najkreativniji trenutak u istoriji čovečanstva nastupio posle crne kuge, u vreme renesanse u Firenci i Toskani u 15. veku. Čovečanstvo je prilično nepredvidljivo.

Ako društvo nije zdravo, može li biti nečeg pozitivnog nakon jedne ovakve kolektivne traume, u ovom stanju globalne krize?
Ono što se događa može nas dovesti do izvesnog moralnog oporavka i duhovnog preporoda, ali može dovesti i do određene sklonosti koju ljudsko biće takođe ima, a to je anestezija i zaborav. Takođe je važno što se u ovakvim situacijama javlja jedna često zanemarena vrednost: saosećanje. Potpora za preživljavanje - fizičko, materijalno i duhovno - nije ni ekonomska organizacija niti politička vlast, već moć solidarnosti i saosećanja koju pojedinačno i kolektivno možemo da pokažemo, sada i u vremenu koja predstoje kada pošast ostane za nama.

Imate li neku poruku za srpsku javnost, jer je to zemlja u kojoj ste više puta boravili, gde ste gostovali kao predavač i gde su objavljivane vaše knjige? 
Osećam posebnu bliskost prema Srbiji, pa vas stoga još više molim da ne ponavljate greške koje je učinila Španija. Razgovor vodila Tamara Đermanović.