Intervju s kineskim piscem Ju Huaom koji već tri meseca nije izašao iz svog stana u Pekingu, uradila je Vojka Pajkić za sajt RTS-a. Pisac smatra da će pandemija promeniti uobičajeno značenje reči kao što je druženje, a svakako će je pamtiti po novom romanu, koji piše u kućnoj izolaciji.
Brzina promena u kineskom društvu, od njegovog odrastanja u vreme kulturne revolucije do ekonomski sve superiornije države, takvog je inteziteta da još uvek traži svoju definiciju i tumačenje. Ju Hua upravo se kontinuirano u svojim delima bavi sudbinom malog čoveka u vrtlogu velikih društvenih promena u Kini.
Roman "Živeti" je, zajedno sa "Hronikom trgovca krvlju istog pisca", po izboru sto kineskih književnih kritičara, uvršten na listu deset najuticajnijih kineskih romana poslednje decenije 20. veka, a hongkonški Azijski nedeljnik proglasio jednim od sto najboljih kineskih romana veka.

Dobre kritike i velika pažnja čitalaca dočekali su i roman "Sedmi dan", zbirku priča "Ja nemam svoje ime", dok je knjiga "Kina u deset reči" postala amblematična kada je stvaralački portret ovog književnika u pitanju. Srpski izdavač knjiga Ju Hua je „Geopoetika“, knjige sa kineskog prevodi Zoran Skrobanović kojem zahvaljujemo za prevod ovog intervjua.

Kako definišete ovo vreme globalne pandemije i globalne izolacije?

– Još ne znamo koliko je velika šteta koju je pandemija prouzrokovala u svetu, ali ono
što već sada sa sigurnošću možemo reći to je da je reč o najvećoj epidemiji u poslednjih sto godina.

Svi znamo za veliku epidemiju Španskog gripa koja se pre sto godina iz Sjedinjenih Država proširila velikom brzinom celim svetom i to najviše među vojnicima u toku Prvog svetskog rata.

Broj zaraženih i umrlih od koronavirusa nipošto neće biti tako visok kao u slučaju španske groznice, jer su sve zemlje na svetu preduzele stroge mere izolacije, što je od presudnog značaja, jer u trenutku kad i dalje nema odgovarajućeg leka i vakcine, takve mere predstavljaju jedini efikasan način da se spreči širenje zaraze.

Gde provodite izolaciju? Da li ste književno produktivni ili ste se posvetili nekim sporednim stvarima za koje nikada niste imali vremena?

– Sve vreme sam kod kuće u Pekingu i tri meseca nisam izašao iz stana. Devetnaestog januara ove godine prisustvovao sam večeri s prijateljima koji su u Peking došli iz drugog dela Kine i otad nisam izlazio.

Već tada smo znali da su se u Vuhanu pojavili neobjašnjivi slučajevi upale pluća, a 23. januara, Vuhan je zatvoren. U Pekingu su takođe uvedene stroge mere kontrole, pa je i moj komšiluk vrlo brzo zatvoren i niko spolja nije više mogao da uđe.

Poslednja tri meseca, neprestano pišem i upravo završavam svoj novi roman. Nadam se da će moj srpski prevodilac Zoran Skrobanović brzo završiti s prevodom romana Braća, jer ga ove godine čeka novi prevodilački poduhvat.

U knjizi "Kina u deset reči" pišete o tome kako su veliki događaji predstavljali prekretnicu i za značenje reči, tako da je prvobitni sadržaj u potpunosti odbačen i zamenjen novim. Šta mislite, šta će biti posle pandemije sa sasvim jednostavnim značenjima reči, koja smo pre koronavirusa poznavali?

– Možda će se promeniti značenje uobičajenih reči kao što je, recimo, „druženje“. Sad se naglašava važnost „društvenog distanciranja“, a ako je prilikom druženja potrebno držati distancu, onda se značenje reči „druženje“ promenilo, jer druženje podrazumeva ukidanje distance među ljudima, iste one distance koju sad valja poštovati.

Koliko će po Vama, koronavirus promeniti onu svakodnevnu ljudsku toplinu, običaj da se pozdravimo i zagrlimo?

– U Kini, a posebno u gradovima kao što je Peking, ljudi sada na ulici nose maske. Ja, doduše, nisam izlazio u grad, samo sam povremeno šetao po svom komšiluku, pa sam i ja morao da stavim masku na lice. U protivnom, osećao bih se neprijatno, jer ih svi ostali nose.

Dakle, epidemija korona virusa kod nas u Kini nije samo promenila naviku da se na ulici rukujemo ili zagrlimo, već ne možemo jedni drugima ni da vidimo lica.

Nadam se da je sve to privremeno i da će novouspostavljene navike nestati zajedno s virusom, pa ćemo opet moći da se družimo bez distanci.

Kakvom se svetu nadate posle svega? Šta Vas plaši kada je mali običan čovek u pitanju?

– Ne znam kako će svet izgledati posle pandemije, ali svakako će doći do promena. Bojim se da su lanci proizvodnje i nabavke već pretrpeli ogromnu štetu, što će dovesti do talasa nezaposlenosti i gubitka poslova.

Koje su Vam sitnice tokom izolacije postale važne i čemu se radujete u ovom začudnom vremenu?

– Pošto se i inače bavim pisanjem i to kod kuće, izolacija mi nije teško pala, posebno jer je provodim sa porodicom. Često se okupimo da zajedno pogledamo neki film, a onda svako ode da se bavi svojim poslom. Što se mene tiče, kućna izolacija se ne razlikuje mnogo od života koji sam prethodno vodio, samo što nema druženja, pa mogu na miru da pišem.

Niste skoro dolazili u Srbiju. Šta Vam se tokom tog vremena događalo na književnom planu?

– Poslednji put sam bio u Srbiji u januaru 2018. godine i u pravu ste, otad su prošle već dve godine. U međuvremenu sam često putovao u inostranstvo, a prošle godine mi se otac razboleo i bio je primljen u bolnicu u Šangaju.

Zbog toga sam u Šangaju proveo pet meseci, pa sam često morao da prekidam pisanje. Ove godine, od izbijanja epidemije ne mogu nikud da idem, već mogu samo da pišem i mogu vam reći, dobro mi ide, pa bi do kraja ove godine trebalo u Kini da objavim svoj novi roman.

Kada možemo ponovo da Vas očekujemo u Srbiji?

– Dosad sam tri puta dolazio u Srbiju. Volim Srbiju, jer u njoj žive moji najbolji prijatelji i najbolji čitaoci. Prvobitno je trebalo da dođem na proleće ove godine, što znači baš u ovo vreme, ali pandemija korona virusa me je sprečila. Čim pandemija prođe, dolazim.

*Preveo sa kineskog: Zoran Skrobanović