Ekskluzivan intervju sa Sali Runi povodom objavljivanja njenog najnovijeg romana "Intermeco" koji ćete na srpskom jeziku u izdanju Geopoetike čitati već u novembru!

23.09.2024.

Intervju sa Sali Runi, autorkom romana "Razgovori s prijateljima", "Normalni ljudi" i "Bajni svete, gde si ti".

 1.     Roman počinje pojavom Pitera, naizgled šarmantnog i uspešnog mladog čoveka koji kritikuje izgled svog ekscentričnog mlađeg brata, Ajvana, na očevoj sahrani. Rekli ste da su romantični odnosi, koji su svakako prisutni i u ovoj priči, glavna pokretačka snaga vašeg rada, ali rivalstvo i neslaganja koja postoje u odnosu između braće su ipak drugačija. Šta ste želeli da istražite stavljajući taj odnos u središte Intermeca?

Što se tiče dramske strukture teksta, mislim da je Intermeco sličan mom poslednjem romanu, "Bajni svete, gde si ti". Tek kasnije sam shvatila da sam se malo ponavljala – što verovatno nije ni loše. Ono što površinski pokreće oba romana jesu romantični odnosi, ali se u pozadini, nešto sporije, razvija odnos koji postaje središte priče… U prošlom romanu to je bio odnos između dve drugarice, a u ovom je to odnos dva brata. Doduše, to mi uopšte nije bio cilj kada sam počinjala da pišem roman. U početku nisam ni mislila da će Ajvan imati brata. S vremenom mi se ukazao lik Pitera, i tako je čitava zamisao krenula u novom smeru.. Mnogo su mi se svidela njih dvojica i uživala sam dok sam pisala o njima i njihovom odnosu. Ali se nisam svesno upustila u promišljanje porodične dinamike ili dinamike odnosa između dva brata –naprosto sam pisala o likovima onako kako su mi nadolazili. 
 
2.     Mislim da je lik Ajvana Kubeka sjajan i da je njegov glas u romanu jedinstven. Teško mu je da razume svakodnevni život i međuljudske odnose.  Ta njegova slabost mu u isto vreme omogućava da komunicira na retko direktan način, što je ponekad i smešno i dirljivo, a možda je upravo to ono što mu pomaže da preskoči konvencije i sagleda istinu.. Kako vam je bilo da pišete iz njegove perspektive?
 
Bilo mi je veoma zabavno da pišem iz Ajvanove perspektive. Pošteno bi bilo reći da, iako su sva dešavanja u mojim romanima fiktivna, svi moji likovi imaju mnogo toga zajedničkog sa mnom, sviđalo se to meni ili ne. Ajvan je veoma strog prema sebi kada su u pitanju njegove društvene kompetencije ali mislim da ume dobro da čita ljude. Kroz ceo roman vidimo njegovu sposobnost da oseti i razume tuđe emocije i motive. Pa ipak se oseća izolovano i teško se snalazi u konvencionalnim društvenim situacijama. Nije mi to uopšte strano. I meni samoj je društveni život bio potpuno zbunjujući sve do nekih ranih dvadesetih. Ja sam verovatno bežala u knjige; Ajvan beži u šah, ali sve je to manje-više isto. Osim, naravno, činjenice da je Ajvan mladi muškarac. Ali uživala sam dok sam zamišljala tu perspektivu.
 
3.     Delovi knjige koji se odnose na Pitera napisani su kroz unutrašnji monolog koji svojom sintaksom i tokom dosta podseća na Džojsa, pogotovo kada luta ulicama Dablina zapažajući sitnice poput – kakav je osećaj dodirnuti ekran telefona, svrab od etikete na leđima; stvari kojima bi i Leopold Blum verovatno pridao značaj. Piter ponekad koristi i fraze [Neću citirati čitav deo jer je predugačak ali mislim na ono „Nebo staklena kugla koja odzvanja.”] koje dosta podsećaju na Virdžiniju Vulf. Šta vas je navelo da koristite ovako eksplicitno modernistički registar?
 
Čitala sam "Uliksa" kada sam počinjala da pišem Piterov lik, eto, kratak ali iskren odgovor! Najjednostavnije (i nimalo sofisticirano) rečeno, određeni gramatički ritmovi su mi prosto ostali u glavi. Na izvestan način, Intermeco bi se u celini mogao čitati kao svojevrsni omaž "Uliksu", kog mnogo volim. A sigurna sam da će "Uliks" moći da podnese teret još jednog odavanja počasti! A svakako će ih biti još mnogo. Već sam negde pisala o uplitanju "Uliksa" u tradiciju romana – pa je možda ovo moj način da vidim šta ja mogu da uradim sa tim nasleđem. Ako ništa drugo, barem mi je bilo veoma zabavno da radim na tome. I, iako se Piter uglavnom razlikuje od Leopolda Bluma, ipak imaju i par sitnih sličnosti. Jedan od sporednih likova u "Uliksu" izjavljuje: „Ima taj naš Blum neku umetničku žicu.” Mislim da bi Piter voleo da tako nešto kažu i za njega.
 
4.     Stil toka svesti je novina u vašem radu. Zapravo, svaka vaša knjiga se po pitanju forme razlikuje od prethodne. Pored toga, da li je deo procesa pisanja romana i način na koji će on biti napisan?
 
O da, i te kako. Trebalo bi da napomenem da ne smatram sebe stilistkinjom, niti me stil kao takav preterano zanima. Kada dobijem ideju za novu priču ili roman, stil nema nikakve veze sa tim – u glavi mi se prosto stvori grupa likova u određenoj situaciji. Tek tad moram da vidim kako to sve da stavim na papir, a onda i pitanje stila dođe na red. Ponekad je taj deo pisanja frustrirajući, kao da šetate oko zgrade i tražite ulaz.

Naravno, stil je veoma bitan jer mi pomaže da čitaocima približim zamisao koju imam. Ali mi njegova važnost ipak pada u drugi plan. Nisam odana stilu, samo zamisli. Odlučujem se za onaj stil koji najbolje paše onome što sam zamislila. Možda sam zato u svim romanima do sada koristila različite tehnike – ne iz neke svesne potrebe da eksperimentišem, već da pokušam da uhvatim sve pojedinosti određene priče i njenih likova. S obzirom na to da dve ideje nikada ne mogu biti u potpunosti iste, onda ni stil ne može biti baš isti... Nisam od onih pisaca koji ujutro ustanu iz kreveta s namerom da naprave nešto zanimljivo s rečenicom, ja ustajem iz kreveta da bih provela vreme sa svojim likovima. A ako treba nešto zanimljivo da uradim s rečenicom da bih im se približila, i da bih čitaoca prbiližila njima, onda se trudim da to i postignem.
 
5.      Margaret Kerns je žena od 36 godina koja se upušta u odnos sa nekim ko ima 22 godine. Razlika u godinama i efekat koji to ima na dinamiku i odnos snaga u vezama jedna je od tema koja se ponavlja u vašem dosadašnjem radu. U "Razgovorima s prijateljima", Nik je 10 godina stariji od Fransis. U "Bajni svete, gde si ti", Sajmon je 5 godina stariji od Ajlin. Šta je drugačije kada je žena ta koja je starija u vezi?
 
Zanimljivo, jer, iskreno, ja i ne mislim da me ta razlika u godinama u vezama uopšte i zanima. Nisam sigurna zašto je to nešto što se ponavlja u mojim romanima. Pretpostavljam da je to delimično zbog toga što to samo po sebi izaziva frikcije u društvu . Ali ja nikad nemam ništa zanimljivo da kažem o tome kao pojavi. Možda da obećam da nikad više neću pisati o tome? Ali ako mi padne neka dobra ideja na pamet, pisaću, bez obzira na obećanje. 
 
6.      I Piter je u vezi sa mlađom ženom, studentkinjom Naomi, kojoj su 23. A upleten je i u intenzivan odnos sa bivšom devojkom Silvijom, koji je više od prijateljskog. Da li mislite da su tradicionalni termini koje koristimo za romantične odnose ponekad neadekvatni? 
 
Zanimljivo pitanje. Da li je naš vokabular neadekvatan? Ili prosto opisuje ograničenost društvene stvarnosti? Ne znam. Mislim da su međuljudski odnosi toliko kompleksni i jedinstveni da ih čak ni najizdašnija konceptualna terminologija ne može objasniti. Nijedan odnos nije isti. Reči nam pomažu da svrstamo svoje odnose u određene kategorije, koje prete da svojom površnošću i generalizacijom maskiraju mnogo značajnije razlike koje postoje u njima. To mi je interesantno, jer pretpostavljam da svaki jezik tako funkcioniše. Često sam razmišljala o prirodi jezika dok sam pisala ovaj roman, i pokušavala da se, na filozofski način, pomirim sa tim. Ovo me vraća na tvoje pitanje, pošto je jezik intrinzično relacioni, činjenica da uopšte poznajemo bilo koji jezik svedoči o našem postojanju međuljudskih odnosa. Dakle, pošto razmišljamo koristeći jezik, svačija svest predstavlja dokaz celoživotnog postojanja odnosa sa drugim ljudima, na neki način.
 
Ali da, mislim da u društvu postoji tendencija podređivanja intimnih odnosa nekoj vrsti regulatornog sistema koji funkcioniše delom kroz reči. Svaka veza, osim ako nije tajna, mora biti kategorisana kao određeni „tip veze”, kojih nema mnogo. Odnose koji se odupiru takvoj kategorizacji skoro je nemoguće integrisati u svakidašnji društveni život. Piter se suočava sa tim problemom i to mu teško pada. Zapravo, mnogi moji likovi su se susretali sa varijacijama tog problema. Tajne veze se iznova i iznova pojavljuju u mojim delima. Verovatno zbog toga što nikad nije prestao da me zanima taj problem uključivanja intimne veze u društveni život.
 
7.     Za Dablince, Margaret je neko ko dolazi iz provincije, ali ona i te kako ima pristup kulturi pošto radi u kulturnom centru. Pa ipak, i ona je žrtva strahova i proganjanja koji mogu biti sastavni deo života u malom mestu. A ona je i na neki zanimljivi način religiozna, samo što je to više eho, ili trag neke ranije Irske. Da li je njen osećaj sramote zbog veze sa Ajvanom zasnovan na njenom uverenju o ispravnosti, ili na onome što bi drugi mislili o njoj kada bi saznali? 
 
Margaret se svakako bori sa osećajem straha i srama zbog neodobravanja zajednice ali i Piter ima iste te strahove, iako živi u Dablinu i kreće se u veoma kosmopolitskom okruženju. Mislim da je život u široj društvenoj zajednici uvek komplikovan, bez obzira na to da li živite u manjoj i ustaljenoj grupi ljudi ili živite u urbanijoj sredini. Takođe, Margaret nije jedini lik u romanu koji ima pomešana osećanja u vezi sa svojim verskim uverenjima. Naravno, tačno je da je Irska u prošlosti bila religioznija, ali mislim da je to slučaj sa svakom državom u Evropi. Vera i praktikovanje vere su bili duboko ukorenjeni u živote ljudi sve do skoro (naravno, na mnogim mestima su i dalje). Mene zanima taj strmovit pad vere u religijskom smislu u poslednjih par decenija, kako ovde u Irskoj tako i šire. Mada, moguće da je se ta istorija ovde oseća više.
 
Da odgovorim na pitanje, teško je proceniti da li su njene nedoumice u pogledu veze sa Ajvanom moralne ili društvene prirode. Kako bismo odvojili svoju moralnu intuiciju ili uverenja od sveta u kom su nastali? Da li uopšte postoji moral koji nije društveno i relaciono uslovljen? Naravno, svima nam padaju na pamet neka ponašanja koja su sada, ili su to nekada bila, društveno neprihvatljiva a mi ne mislimo da su nemoralna (i isto tako neka koja su nemoralna a društveno su prihvatljiva…). Tako da, teško da te dve stvari idu ruku pod ruku. Ali su svakako tesno povezane. Naša etička misao nastaje iz odnosa sa drugim ljudima, i primenjiva je samo na njih. (Kad smo sami u sobi i kad ne komuniciramo ni sa kim, da li možemo da uradimo bilo šta što je etički neispravno? I tako dalje). Margaret zna da bi njena veza sa Ajvanom mogla naići na neodobravanje i to je uznemirava. Ali se u isto vreme pita da li njihovo neodobravanje potiče iz moralne istine. Mislim da to ima smisla. Jako mi je zanimljiv taj odnos između našeg etičkog razmišljanja i našeg društvenog života.
 
8.      Problemi sa mentalnim zdravljem, slomovi i hospitalizacije prisutni su u svakom od vaših romana. U "Intermecu", iako opisan kao neko ko se s lakoćom kreće kroz život, Piter uzima lekove na svoju ruku i ima suicidalne misli. Naravno, nosi se sa očevom smrću, ali deluje da se njegov osećaj uzaludnosti života javlja i pre te krize. Da li mislite da je vaša generacija posebno pogođena problemima mentalnog zdravlja ili smo ih samo postali svesniji? 
 
To je dobro pitanje. Pored "Uliksa", još par tekstova je uticalo na proces pisanja ovog romana: "Braća Karamazovi" od Dostojevskog i "Hamlet". I ono što primećujem, evo sad dok pokušavam da odgovorim na pitanje, jeste činjenica da su mnogi likovi u ovim delima ludi. Zapravo, ludilo ima veoma bogatu istoriju u književnosti, od početaka nastanka romana, i pre.. Šekspir često piše o ludilu (i lažnom ludilu); likovi kod Dostojevskog polude pa ubijaju; u modernističkom romanu, posle Prvog svetskog rata, imate vrlo zastrašujuće opise post-traumatskog sindroma, i tako dalje. Mentalne bolesti su oduvek postojale u književnom kanonu. U poređenju s tim, moji likovi su još i dobri. Mada, dobro ste zapazili da nisu baš ni najbolji primeri dobrog psihičkog stanja.
 
U izvesnoj meri, to pitanje ima veze sa verzijom problema Ane Karenjine: svi srećni likovi liče jedni na druge (a to znači da nisu baš zanimljivi protagonisti). Dramska snaga romana zahteva konflikt, nesreću, nestabilnosti, i tome slično. Ja pišem u duhu realizma, što za mene znači da moji likovi, iako fiktivni, žive u nekoj verziji stvarnog sveta. Njihove materijalne okolnosti, mesto i vreme u kom žive utiču na njihove živote. Istraživanje tih okolnosti mi pomaže da ih oživim na papiru. Pa nije ni čudo što se njihova mentalna stanja, ukoliko sam uspela u pokušaju da ih približim realnim ljudima, odnose na širu sliku kulturno-istorijskih promena. Svi moji likovi su ili odrasli na internetu, ili tokom/nakon Velike ekonomske krize. Sigurna sam da njihovo psihičko stanje to odražava – kao uostalom i moje. 
 
9.     Kada se prvi put susretnemo sa braćom Kubek, vidimo da Ajvanove šahovske sposobnosti nazaduju već par godina, a Piter je, iako uspešan advokat koji se bavi ljudskim pravima, nostalgičan za vremenom kada su on i Silvija bili pobednici univerzitetskih debata. U jednom trenutku, Ajvan pomisli da on i Piter pate zbog „ želje da svaki put pobede i naivne mladalačke vere da je moguće živeti takvim životom, što je sada načeto iskustvom.” Da li oni moraju da izgrade svoje novo ja, koje nema veze sa uspehom, kako bi bili srećni?
 
Mislim da je za obojicu želja za uspehom povezana sa elanom za život. Ta želja može da ovlada čovekom i bude destruktivna, ali mislim da je njeno potpuno odsustvo možda još gore. U neku ruku, u romanu vidimo da Piter i Ajvan pokušavaju da reše isti taj problem ali na različite načine. Za Pitera, pojam želje je možda višeslojniji nego za Ajvana, ali i problematičniji. On ne priželjkuje samo karijerni uspeh, već i romantični, društveni, pa čak i kad se radi o njegovom doživljaju sopstvenog identiteta (želi da se dokaže da je u pravu). A kada želja za svim tim nestane, kao da mu ništa drugo ne preostaje – ne vidi razlog zbog kog bi trebalo da nastavi sa životom. Za Ajvana je to malo drugačije. Kada se prvi put susretnemo sa njim, on već preispituje važnost uspeha kao principa kojim će se voditi u životu. Takmičarsko bavljenje šahom više mu ne pruža strukturu i ne formira identitet kao nekada, ali deluje da ne može da prevaziđe takav način života. Ono što ga tera da preispita svoj život jeste iskustvo jedne nove vrste želje – koja se ne sagledava u relacijama pobeda i poraza. 
 
Ipak, mislim da ne bi bilo sasvim ispravno reći da pronalaze sreću potpuno se odričući želje za uspehom. Da ne bih odala previše o kraju romana, reći ću samo da želja za uspehom ostaje veoma bitna sve do poslednje scene. I ne mislim da ova knjiga nužno nudi neke lekcije o tome. Osim, pretpostavljam, činjenice da su i uspeh i neuspeh sastavni delovi života – a ovaj roman je na strani života.
 
10.  Njihov otac bio je Slovak. Ajvan kaže da Piter zvuči kao da je iz južnog Dablina, a ne iz Kildera, i da bi sigurno promenio prezime u „O’Donohju” da može (prezime njihove majke), jer ne želi da iko misli da je stranac. Ne primećujemo nikakve primere predrasuda u knjizi, ali da li su se one ipak uspele uvući u živote dva brata? 
 
Kao što ste i sami primetili, skoro da nema jasnih ispoljavanja takvih vrsta predrasuda u romanu. Ajvan i Piter nisu migranti – oduvek su živeli u Irskoj i pričaju irskim akcentom. I belci su, tako da se vizuelno ne razlikuju od većine Irske populacije. Stoga su šanse za etničku ili diskriminaciju na nacionalnoj osnovi manje nego za neke druge ljude. Ali osećaj različitosti nesumnjivo je prisutan.
 
 U Ajvanovom slučaju, takav osećaj je verovatno deo njegovog osećaja izolovanosti. Nije se osećao prihvaćenim u školi i za sebe smatra da je nepopularan i nespretan u društvu. Možda taj osećaj neprihvaćenosti delom proizilazi iz toga što su ga vršnjaci smatrali autsajderom, a možda i ne. Za Pitera, koji sebe smatra izuzetno društveno inteligentnom osobom, osećaj etničke različitosti predstavlja nešto drugo. Ima nečeg borbenog u Piterovom mentalitetu. Pokreću ga pravičnost i ispravnost, a i razmišlja više ideološki od Ajvana. Možda je Piterov borbeni stav prema nepravdi povezan sa njegovim osećajem da je i sam nepravedno smatran autsajderom zbog klasnog i porodičnog porekla. Ali ovo je samo teoretisanje iz retrospektive! Nisam sigurna zašto se prezivaju Kubek – ponekad mi se likovi jave s punim imenima. 
 
11.  Pitanja imovine, rada i zarade – i kako to sve utiče na ličnu slobodu – suptilno se provlače kroz celu knjigu. Da li mislite da je moguće napisati roman o savremenom trenutku a da se on ne bavi ekonomskim aspektom?
 
Mislim da je istorija anglofonog romana, pogotovo realističkih romana, neraskidivo povezana sa ekonomskim i političkim životom. Istorijski gledano, forma romana pojavila se u osamnaestom veku kao neka vrsta svedočanstva društvenih previranja koje su izazvali kapitalizam i imperijalizam. Tokom devetnaestog veka, struktura romana vrtela se oko braka i nasleđivanja kao velikih ekonomskih pitanja zemljoposednika i kapitalističke klase (pogotovo bogatih žena). Mislim da su formu romana donekle oduvek pokretala pitanja seksa i novca. Ona se poklapaju sa društvenom normom braka, a brak je najčešća pojava u zapletima romana devetnaestog veka. Danas društveni život nije više tako strogo regulisan, a fiktivni likovi više nisu samo dokoni bogataši. Ali ta dva glavna pokretača, seks i novac, i dalje su deo forme romana. Da li savremeni roman može da ignoriše ekonomska pitanja – nisam sigurna. Teško mi je da zamislim da bi takva knjiga mogla biti dobra!
 
12.  U muzici, intermeco predstavlja muzičku pauzu koja se dešava između dva velika dela kompozicije, što je u prvi mah čudan izbor naziva vašeg najdužeg romana do sada. Ali verujem da se intermeco na engleskom odnosi i na pokret u šahu. Da li možete da nam kažete nešto više o tome – i kako je izgledao proces učenja o takmičarskom šahu?
 
Da, intermeco na engleskom (međupotez na srpskom, prim.prev.) označava jedan od šahovskih poteza, koji je poznat i po nemačkom izrazu „zwischenzug”. To je taktika u kojoj igrač pravi potpuno neočekivani potez, napadajući protivnika i primoravajući ga da se odbrani kako bi se igra nastavila. A u muzici, kao što ste rekli, predstavlja pauzu između dva duža dela. Bilo mi je korisno da o ovom periodu u životima likova razmišljam kao o intervalu, međučinu. A opet, rekla bih i da je sam život neka vrsta međučina, koji je kratak i nejasnog značenja.
 
Bila mi je baš zabavna tema šaha u romanu. Kao i mnoge, šah me je zainteresovao tokom izolacije zbog kovida. A onda sam 2021. došla na ideju da napišem priču o simultanim partijama šaha koje se održavaju u kulturnom centru u jednom malom gradu. Već sam se bila zanimala za šah neko vreme i puno sam čitala o njemu iz radoznalosti, tako da nisam morala nešto dodatno mnogo da istražujem. Naravno, kako se priča polako razrađivala u roman, morala sam da naučim još neke stvari o savremenom takmičarskom šahu jer sam želela da zađem u detalje kako treba. Taj proces zainteresovanosti za nešto pa razrađivanje ideje za priču mi je poznat. Jer nikad nisam mogla da koristim događaje iz sopstvenog života u svojoj prozi, pa zato stalno moram da obraćam pažnju na svet oko sebe i da razvijam nova interesovanja. Otuda dolaze moje ideje, misterioznim, ili, u najmanju ruku, nejasnim putevima.
 
13.  U kasnijim poglavljima "Normalnih ljudi", nakon što je prisustvovao književnoj promociji, Konel zapaža da „čak i kad je pisac u stvarnosti dobar čovek, čak i kad su njegove knjige pune oštroumnih uvida, sve knjige u krajnjoj instanci predstavljaju statusne simbole i proizvode na tržištu, a svi pisci učestvuju više ili manje u ovoj tržišnoj proizvodnji.” Novi roman Sali Runi je nesumnjivo velika stvar. Da li je objavljivanje knjige, koje se razlikuje od pisanja, nešto u čemu uspevate da uživate? 
 
Haha! Moglo bi se reći da čak i sad učestvujem u tržišnoj proizvodnji! Ali nadam se da to nije slučaj. Nimalo nisam zainteresovana za promovisanje svojih knjiga. I svakako da ne dajem intervjue kako bih prodala roman čitaocima. Kad god mi izađe roman osećam obavezu da odgovorim na pitanja o njemu, u suprotnom bih se osećala nepristojno. Mnogi mi postavljaju pitanja, a kad ni na jedno ne bih odgovorila, osećala bih se kao političar koji odbija da odradi konferenciju za štampu. A to nema smisla. Možda uopšte ne bi trebalo da odgovaram na pitanja. Ali mislim da je to način da ostanem odana svom radu, da ga ne izbegavam. 
 
Ne bih rekla da uživam u objavljivanju knjiga. Uživam u pisanju. Znam da imam tu privilegiju da živim od toga. Apsolutno sam svesna toga koliko imam sreće što sam u prilici da godinama radim na knjizi i da me niko ne požuruje. Ali sam period oko objavljivanja mi je stresan. Verovatno jer mi je neprijatno kad sam u očima javnosti, a i mislim da nisam dobar predstavnik svog rada. Hoću da propadnem u zemlju kad god bacim pogled na intervju koji sam dala. Dok, kad čitam svoju fikciju, nemam taj osećaj. Sviđaju mi se moje knjige. Ne sviđa mi se verzija mene koja se na svake tri-četiri godine pojavi u novinama da priča o tim knjigama. Ali da to ne uradim, osećala bih krivicu, kao da puštam svoje knjige u svet potpuno same. Kao loš roditelj! Sigurna sam da ovo nema nikakvog smisla. Eto, sa takvim poteškoćama se susrećem kad na red dođe objavljivanje. Ali to je nešto što se dešava retko, većina mog života je pisanje, i zaista sam zahvalna na tome.
 
14.  Izdali ste četiri romana za sedam godina, a radili ste i na ekranizaciji "Normalnih ljudi". Da li dajete sebi malo oduška, ili uglavnom odmah krenete da radite na nečemu novom?
 
Mislim da me u izdavaštvu smatraju dosta produktivnom autorkom. Ali van njega ljudi se često čude što uspem da napišem samo jednu knjigu za tri godine. Tri godine ti treba da napišeš jednu knjigu?? Zapravo, to i deluje dosta sporo – svega 100 ili 150 reči dnevno. To je ništa! Pa ovaj pasus će biti duži od toga. U praksi to znači da ja napišem na desetine hiljada reči koje se posle ni ne nađu u romanu. Imam periode kad zablokiram i ne mogu da pišem, pa onda idem i žalim se kako je teško napisati knjigu, itd. Ne bih rekla da je moj rad ni preterano brz ni preterano spor. Takav je kakav je. Neki pisci napišu roman za osam nedelja a nekima je potrebno osamnaest godina.. Računa se ono što je završeno.
 
Uglavnom imam slobodno vreme između projekata. Kad predam prvu verziju romana, sledi par meseci prepravki, i tu sam još uvek mentalno prisutna i bavim se knjigom. Nakon toga verovatno sledi par meseci bez ikakvog pisanja i prepravki, i onda se nadam da ću dobiti novu ideju. Ne volim predugačke periode bez posla. Da sam drugačija osoba možda bih to vreme iskoristila zanimajući se nekim drugim, uzbudljivim projektima. Ali nikad mi to nema smisla, kad dobijem novu ideju za knjigu želim da mi samo to okupira pažnju. Tako da se moje slobodno vreme svodi na čitanje, odgovaranje na mejlove i čekanje nove ideje. Čula sam da ljudi savetuju kako ne treba čekati inspiraciju već samo krenuti sa pisanjem. Uopšte mi to nije jasno. O čemu da pišem?? Da napravim spisak za kupovinu? To je samo dokaz da je svaki pisac drugačiji. Nikako ne bih mogla da započenem neku priču ako nemam ideju za nju. Za mene ideja dolazi pre svega ostalog. Tako da se nadam da će ih biti i u budućnosti, inače ću morati da nađem pravi posao. 
 
NAKNADNA PITANJA I ODGOVORI
 
1. „Verovatno zbog toga što nikad nije prestala da me zanima ta poteškoća smeštanja intimnih odnosa u društveni okvir.” Ovo je vrlo zanimljivo iz perspektive toga koliko su se Piterova osećanja prema Naomi razvila nakon što se odselila iz haotičnog okruženja studentskog doma i uselila kod njega, gde je, na neki način, može imati samo za sebe. Parovi u vašim romanima često osećaju potrebu ili želju da taje svoje odnose. Ali da bi veza uspela, da li ipak moraju da se reintegrišu (u vezi i van nje) u društvo? 
 
Ne bih pisala romane kad bih umela da odgovorim na to pitanje na jednostavan način! Iskreno, nemam odgovor. Što se tiče Pitera, mislim da su njegova osećanja prema Naomi mnogo dublja nego što on to sebi želi da prizna još i pre nego što se ona useli kod njega, ali taj novi nivo intimnosti mu definitivno otežava poricanje sopstvenih osećanja. I Margaret želi da sakrije svoju vezu sa Ajvanom, delom zbog poteškoća koje predviđa da će imati ako pokuša da ga uklopi u svoj društveni život, a možda delom i zbog toga što oseća da je njihova intima zaštićena ako drugi ljudi za nju ne znaju. Ne znam. Zanimljivo je kako ste rekli da veza može da uspe, nisam sigurna šta tačno znači da veza uspe! Neke veze je vredno imati čak i ako ne traju zauvek. Ne bih previše da odam ali mislim da značaj Piterove veze sa Naomi, ili odnos Margaret i Ajvana, nemaju veze sa tim koliko dugo su uspeli da ostanu zajedno. Ali naravno da će vremenom društvo skoro neminovno da se umeša u neki odnos. Mislim da me to mešanje (ili integracija) toliko zanima baš zbog toga što ne znam odgovor na pitanje koje ste mi postavili! 
 
 
2. Zapazio sam da ste rekli „Svi moji likovi su odrasli na internetu” umesto, na primer, u doba interneta. Da li mislite da je za milenijalce, i sve mlađe, internet glavno mesto gde formiraju svoju ličnost? 
 
Ne mislim da sam kvalifikovana da generalizujem o ljudima mojih godina i mlađima u Irskoj ili bilo gde drugde. Dosta sam vremena provela na internetu kad sam bila tinejdžerka, verovatno više nego moji vršnjaci, tako da je internet definitivno imao formativni uticaj na mene. Ali pošto više nemam društvene mreže verovatno koristim internet manje od proseka danas. Ponekad se iznenadim kad čujem da se društvene mreže toliko povezuju sa mojim delima, kao da se u mojim knjigama radi isključivo o internetu – a mislim da nijedan lik u mojim romanima nikad nije imao javni profil na mrežama. Internet je veliki deo života mnogih ljudi danas, možda čak i većine, a to je nešto što sam manje ili više potpuno ignorisala u svom radu. Moji likovi koriste internet da šalju mejlove i poruke jedni drugima i da potraže informacije o nečemu. Ne razvijaju profile na mrežama, ili ako to i rade, retko kad ih hvatamo na delu, kao što je slučaj sa Naomi. Iskreno, mislim da je pojava interneta u velikoj meri uticala na živote i psihologiju ljudi na način koji verovatno još uvek ne razumemo. Mislim da se nisam još uhvatila u koštac sa tim stvarima u svom radu.
 
3. Rekli ste (u odgovoru na 12. pitanje) da nikad ne koristite događaje iz sopstvenog života u svojoj fikciji. Da li je to tako jer mislite da oni ne bi bili dramski interesantni ili pokušavate da sačuvate svoju privatnost? 
 
Haha, u pravu ste, nisam to do kraja objasnila. Ali ne namerno. Stalno uzimam kontekst iz stvarnog života. Na primer, Dablin je stvaran. A moj rodni grad, Kaslbar, poslužio je kao inspiracija (iako ne direktna) za mnoge manje gradove koje spominjem u svojim delima. Takođe, moji likovi, na primer pisci, neretko rade poslove koje sam i sama radila – jedna od protagonistkinja u mom trećem romanu radi kao urednica za književni magazin. (Ja sam radila kao urednica za „The Stinging Fly” godinu dana 2018.). Pozajmljujem ja još mnogo toga iz sveta oko sebe, na primer ideje za kuće, stanove, odeću, i slično. Mislim da nisam toliko maštovita da bih izmislila stvari koje već ne postoje. Ali imam tu vrstu imaginacije koja mi omogućava da izmišljam likove! Tako za mene izgleda ceo proces pisanja romana sažet u jednoj ideji.
 
Ne bih znala kako da napišem roman koji nema fiktivne likove. Meni je pisanje romana zapravo upoznavanje sa mojim likovima. Čak i da mi se u životu desi nešto neverovatno dramski zanimljivo, a male su šanse, i dalje mi to ne bi bio zanimljiv materijal za roman, jer ne bih imala fiktivne likove u njemu. Nisam sebi zanimljiva na taj način i nikad ne bih mogla da pišem o stvarnoj osobi kako pišem o svojim likovima. Pored toga što mi je to etički klizav teren, doslovno ne bih znala kako to da uradim. Moj rad uopšte tako ne funkcioniše. Možda bih u tom slučaju mogla da napišem lični esej ili tako nešto, ali nikako fikciju.
 
Kad god izjavim ovako nešto ljudi kažu da se previše ograđujem. Možda zato što se moji likovi kreću u društvenom kontekstu sličnom mom, možda jer su često pisci ili žene mojih godina. Bilo bi bezveze reći da takve detalje ne preuzimam iz stvarnog života! Pišem o svetu koji poznajem. Ali moji protagonisti i stvari koje se njima dešavaju su potpuno izmišljene. Moji likovi nikad ne liče na ljude koje ja lično poznajem, osim (sasvim slučajno) na svoju autorku. Tupim o ovome ne zato što čuvam svoju privatnost, već zato što je za mene kultura čitanja i pisanja fikcije prepuna lepote i misterije. (Vitgenštajn, ponovo: Umetnost i fiktivni narativi nam pružaju zadovoljstvo i okupiraju misli, i ne uzimajte to zdravo za gotovo, već kao jednu izvanrednu činjenicu). A tako je teško pričati o toj misteriji, skoro jedinoj stvari zapravo vrednoj pomena za mene, kada su ljudi toliko okupirani idejom da su moje knjige samo spisak stvari koje su se meni desile. U tim situacijama se pomalo osećam kao da bijem bitku za kulturu ali ne u svoje ime, već u ime fikcije. 
 
Intervju uradio Kris Pauer, autor romana "Usamljeni čovek" i zbirke priča "Majke". Njegovi novinski tekstovi i kritike objavljeni su u raznim listovima, uključujući Gardijan, Sandej tajms, Londonski Rivju of Buks, Njujork tajms i Vol strit džornal. Takođe radi kao emiter za BBC Radio 4. Živi u Londonu.