IN MEMORIAM Radivoj Šajtinac

24.03.2025.

Stizali su do nas iz njegovog banatskog utočišta, u koje se davno povukao, rukopisi knjiga, neobične, često zasenčene, jesenje poetike. Bile su, poslednjih godina, dokaz kreativne snage i teško izvojevane pobede nad slabostima tela izmučenog bolešću. Pišući o Banatu i njegovim ljudima, govorio je, na samo njemu osoben način i o mnogo širem svetu od onoga omeđenog Tisom, Dunavom i Tamišom. Ostavio je za sobom jedan ravničarski poetski kontinent, kao dragoceno književno nasleđe. Osam knjiga njegove proze, objavljenih u Geopoetici, samo su jedan deo onoga što je izašlo iz njegove književne radionice.

Prolaznost, lomljivost postojanja, iluzija da se prošlo može, ako ne vaskrsnuti, onda berem rekonstruisati, prisutne su u gotovo svim njegovim romanima. Voda je u Vodenom detetu (2004) više od metafore nestalnosti i prolaznosti. Ona je sveprisutna; na njenoj površini, čudnom temelju, podiže tužno-ironične sudbine svojih setnih, pomalo pometenih, izgubljenih, ne-junaka. Usredsređenost na ostvarenje nemogućeg poduhvata – vraćanje davno arhiviranog vremena – za ljude sa margine, u Sibilskim glasovima (2001) jedinstvena je – možda poslednja prilika za spasonosno bekstvo iz bezizgledne svakodnevice.
Šajtinac u Žrtvama bidermajera (1994) gradi nenametljivo, bez patetike, jedan svet, sazdan od stvarnosti koja se pretače u priviđenje, rastvara u svetlu i senkama slika Konstantina Daniela. Traganje njegovim izgubljenim slikama u isti mah je jedini preostali oslonac na kojem se drži život prerano penzionisanog arhiviste jednog banatskog grada, uzdrmanog udarcima vremena, bolesti, odjecima neobjašnjive smrti brata u Njujorku. Roman Porcelan (2017) lična je skrivnica, tabernakl u koji je Šajtinac pohranio proživljene i neispunjene želje, gde pod pepelom sagorelih dana čuva proživljenu lepotu i teskobu, bezbrojne trenutke prosvetljenja sitnicama od kojih se sastoje kratki, električni spojevi u sinapsama duše.
Grebe, nežno i pažljivo, u Suvoj igli ( 2019), rečima, kao po bakarnoj ploči: prvo siluete, zatim sve oštrije profile svojih, sasvim svakodnevnih likova, senčeći ih kao graver, blagom ironijom i banatskom, ravničarskom setom. Periferijska prizemljuša od naboja, vlažnih zidova, s baštom, „u kojoj se ni biljkama ništa ne događa", frizerski salon, studentska soba u Berlinu – mizansceni su večne priče o malim životima s velikim, neispunjenim željama, za koje je „dnevno drevno". Lyrik Klinik (2009) je prisno, melanholično poklonjenje ocu, majci i svim onim stanovnicima njegovih pripovesti koji su lagano gasnuli, odustajući od sebe po zapuštenim sobama bolnica nasukanih na periferijama provincijskih gradova (kao brodske olupine na hridinama, rđajući i trunući dugo i beznadežno). U Mikelanđelovom pomoćniku (2023), razgovori su i činjenja po banatskim ajnfortima, primaćim sobama i konkovima koje treba molovati i valjkom sa cvetnim šarama ulepšati, da bi se teška i siva čamotinja što davi i naginje više na crnu stranu – potisnula.
Radivoj Šajtinac (Zrenjanin, 1949 – Zrenjanin, 2025.), pisac proze, pesnik, prevodilac, dramaturg, naš autor i prijatelj, pridružio se 23. marta u 76. godini svojim Banaćanima: Đuri, Vasku, Miki...

Milan Ristović