Felicitas Hope rođena je 1960. u Hamelnu. Za svoja dela dobila je niz nagrada, uključujući i Bihnerovu nagradu za životno delo (2012). Književnim radom počela je da se bavi relativno kasno: 1996. objavljena je njena zbirka priča Piknik frizera, koja je odmah skrenula pažnju na ovu autorku, njen osoben, često irealan crni humor, sklonost prema fantastici apsurda i poigravanje konvencijama pripovedanja.
Za Piknik frizera dobila je nagradu „Aspekte“ za najbolji književni debi; to je značajno, osim ostalog, jer je Felicitas Hope novcem od nagrade platila put oko sveta na trgovačkom brodu.
Motiv putovanja (pre svega plovidbe) lutanja i otkrivanja nepoznatog, od središnje je važnosti za njeno delo: na različite načine, varira ga u romanima Pigafeta, Rajevi, prekomorja, zbirci pripovedaka Prestupnici i gubitnici i, konačno, u žanrovski teško odredivom delu, Hope.
U izuzetno maštovitim i povremeno nepristupačnim romanima (verovatno je najteži Johana, roman posvećen ispitivanju odnosa stvarnosti i istorije na primeru biografije Jovanke Orleanke), Hope se često bavi i pitanjem identiteta: njeni likovi, dok putuju, u neprestanoj su potrazi za vlastitom ličnošću, ne samo u metaforičkom smislu već i doslovno, poput Viteza i Paušalca u romanu Rajevi, prekomorja.
Geopoetika je 2002. godine objavila priču Felicitas Hope „Pismo Vatikanu“ u knjizi Književni voz – Evropa 2000, u kojoj su priče 29 odabranih pisaca koji su u okviru istoimenog projekta tokom 2000. godine putovali po Evropi.