Prezime autorke istovremeno je i naslov knjige. Već to jasno sugeriše da se pred nama nalazi neobično delo koje bismo žanrovski mogli odrediti kao biofikciju, pa čak i autobiofikciju. No, ipak i iznad svega, ovo delo je roman.
Hope, fiktivna biografija same autorke, radikalno je poigravanje sa ličnom istorijom i identitetom: uz mnogo humora i uz intertekstualno povezivanje s prethodnim delima, ali i sa ličnim uzorima (od Pinokija do Glena Gulda), Felicitas Hope konstruiše (auto)biografiju u koju uvodi realne, ali i izmišljene likove, prepliće romaneskne delove s nepostojećim kritikama svojih (postojećih) knjiga i na svakoj strani iznova dovodi u pitanje realnost svojih dveju biografija, stvarne i izmaštane.
Felicitas Hope je već i u svojim prethodnim knjigama posezala za postmodernim alatom; u javnosti je čak objavljivala intervjue – razgovore same sa sobom. Ali, u ovom romanu dobacila je do najviših vrhova jezičke virtuoznosti, s elementima bajkovitosti, stalnim uvođenjem novih književnih i istorijskih prostora. U romanu Hope ona prelazi granice pripovedanja, uz stalno poigravanje intertekstualnošću.
Iako svojom slobodom izaziva, a širinom stalno iznova sugeriše fikciju, Hope je takođe i autopoetska knjiga koja je i ozbiljan autorkin pogled na svet i književnost.
Knjiga je za nedvosmisleno slavljenje mašte dobila najveću književnu nagradu na nemačkom jezičkom području „Georg Bihner“, kojom su se ovenčala najveća imena germanske literature. Neka od njih su, poput Gintera Grasa, Hajnriha Bela, Elijasa Kanetija, Elfride Jelinek, kao sledeću stekli – Nobelovu nagradu za književnost. (A opet, neki proslavljeni dobitnici Nobela, poput Tomasa Mana, Hermana Hesea i Herte Miler, nisu dobili Bihnera!) Sudeći po do sada pokazanom raskošnom talentu i raznovrsnosti objavljenih knjiga, ne bi nas začudilo da se na tom najvišem – Nobelovom – pijedestalu jednoga dana nađe i Hope, to jest Hope.