Negde u Africi, mladi student vraća se na rodno ostrvo da bi prisustvovao sahrani svog dede Marijana. Dok čeka da se obavi obred, pohode ga čudna priviđenja, prima poruke u obliku pisama koja stižu s nepoznatog mesta, iz graničnog prostora između života i smrti. U smenjivanju stvarnih događaja i snoviđenja, mladi Marijano, dedin imenjak, malo-pomalo otkriva suštinu prolaznosti događaja i života, svoje pravo poreklo, povest svoje porodice i ostrva, prošlosti sazdane od promašenih ljubavi, potajnih strasti, sukoba među braćom i nerazjašnjenih ubistava. Životi žena i muškaraca, što umiru i ponovo se rađaju da bi ispunili svoju sudbinu i pronašli smisao postojanja, stapaju se u reci vremena i emocija. Svojim neponovljivim rukopisom i stilom, ironičnim i poetičnim u isti mah, oslanjanjući se na bogatu maštu i usmeno predanje, Mija Koto uvodi čitaoca u svet u kome se prepliću stvarno i nestvarno, istoriija i legenda, doživljeno i snevano ...
Antonio Emilio Leite Koto, koji se još od detinjstva potpisuje imenom Mija Koto, rođen je 1955. u Mozambiku (Beira), u jednom malom gradu gde, prema piščevom svedočenju, kolonijalna racionalnost nije uspela da stvori uporište, i gde su se evropski kvartovi, naseljeni belcima, graničili i preplitali s crnackim naseljima.
Kao potomak Evropljana, belac čiji je maternji jezik portugalski, Mija Koto je proveo detinjstvo „s jednom nogom u kući“ a drugom u magičnom svetu crnačkih predgrađa u kojima je posredstvom usmenih predanja usvajao urođeničku kulturu. Prevazilaženje konflikta između te dve kulture predstavlja osnovnu preokupaciju ovog pisca. Svet njegove proze omeđen je granicama njegovog zavičaja, a priče koje nam pripoveda gotovo uvek su podstaknute nekim istinitim događajem koji mu je neko ispričao, ali tako „kao da se sve to dogodilo na nekoj drugoj obali sveta“.
Mija Koto (biolog po struci), jedan od najpoznatijih i najprevođenijih pisaca mlađe generacije koji stvaraju na portugalskom jeziku, živi i radi u Mozambiku a dela objavljuje u Portugalu.
