Pričom o mikrokosmosu jedne portugalske porodice, koju će viša sila ili sudbina – nezaobilazan topos u mitologiji te nacije pomoraca i osvajača – razvejati od Venecije, preko Angole do Brazila, data je slika portugalskog društva koje prolazi kroz tranziciju.
Radnja romana smeštena je u razdoblje između aprila 1974. i marta 1975, simbolički omeđeno sa dva Uskrsa, pri čemu autor revolucionarne događaje pripoveda kombinovanom tehnikom pisama, snova i monologa junaka. Oponašajući epistolarne romane iz XVIII veka, Almejda Farija koristi različite jezičke registre i narativne tehnike, od toka svesti do intertekstualnih referenci, koje čine idejni okvir i smernice za razumevanje polifone strukture Luzitanije.
Na planu fabule prepliću se različite vizure likova kroz čije su subjektivne doživljaje predočeni događaji, čime se problematizuje istorijsko pamćenje i mitovi ugrađeni u temelje portugalskog identiteta i dovodi u pitanje idealizovana prošlost i negdašnja slavna imperija, koja je sada na izdisaju. Književnim postupkom u kojem ukršta i suprotstavlja različite ideološke perspektive, autor preispituje način na koji se obrazuje sećanje, i pojedinca ali i zajednice.
Poigravajući se opštim mestima i kanonskim književnim tekstovima, autor demistifikuje portugalsku kolonijalnu prošlost, stavljajući je u širi socijalni i politički kontekst. Na pozadini ovih velikih društvenih promena na izmaku doba kolonijalizma, u vreme pobune protiv starog autoritarnog poretka i borbi za individualne slobode, roman prati ljubavnu priču junaka koji istovremeno otkrivaju jedan drugačiji, onirički, intimni svet u kojem su doživljaj umetnosti i lepog protivstavljeni revolucionarnom procesu i njegovoj mitizaciji. Čitaocu je ostavljena aktivna uloga u rekonstruisanju fragmentarne slike stvarnosti i sklapanju smisaone celine Luzitanije, pripovesti koju Almejda Farija predstavlja kao novu verziju teme o portugalskoj dijaspori, nadovezujući se na nacionalnu tradiciju što u književnosti seže sve do Kamoensovog speva Luzijade, nezaobilaznog u tumačenju ovog romana.
Almejda Farija je rođen 1943. u mestu Montemor Novo. Diplomirao je filozofiju na Filološkom fakultetu Univerziteta u Lisabonu. Predavao je estetiku i filozofiju umetnosti na Novom univerzitetu u Lisabonu. Objavljivao je u brojnim međunarodnim književnim časopisima i bio predsednik portugalskog PEN centra, braneći slobodu govora u vreme kada je u Portugalu na vlasti bio Salazarov režim. Autor je sedam romana, dve pozorišne drame i brojnih esejističkih tekstova, a na portugalski je preveo poeziju Hansa Magnusa Encesbergera. Dobitnik je više književnih nagrada u Portugalu.
Kao mlad pisac privukao je pažnju kritike sa svoja dva romana Beli romor (1962) i Pasija (1965), u kojima se već pokazao njegov osobeni stil koji se odlikuje originalnom jezičkom strukturom i inovativnim narativnim postupkom, zbog čega je vodio polemiku sa predstavnicima neorealističkog pravca u portugalskoj književnosti. Svoj poetički koncept dosledno je sprovodio kroz čitavo svoje stvaralaštvo, čiju okosnicu čini Luzitanska tetralogija, saga o propasti zemljoposedničke porodice iz Alenteža, koja se odigrava u periodu obeleženom Revolucijom karanfila 25. aprila 1974.
