„Ekolozi nam stalno dokazuju da neki leptir, pašnjak, šuma i vododerina imaju nezamenljivu ulogu u velikoj mreži života, bez obzira na to da li imaju neku vrednost na tržištu. Isto važi i za divlje livade imaginacije - časovi provedeni tamo ne računaju se u radno vreme, ali su ipak neophodni da um ne bi zapao u učmalost, jalovost, mrtvilo. Borba za slobodan prostor - za očuvanje divljine i javnog prostora - mora se voditi uporedo s borbom za slobodno vreme, za časove koji se mogu provesti lutajući tim prostorom. U suprotnom će lična imaginacija biti sravnjena sa zemljom da bi se napravile parcele i sagradile prodavnice s robom za jednokratnu upotrebu i lanci restorana sa brzom hranom, da bi se zadovoljila glad potrošača za tračevima sa estrade i pikanterijama iz crne hronike...
„Istorija hodanja stara je koliko i istorija ljudskog roda i, po svojoj tematici, zalazi u polje anatomije, antropologije, arhitekture, baštovanstva, geografije, političke i kulturne istorije, književnosti i seksualnosti, religijskih studija. Uz portrete nekih od najznačajnijih šetača u istoriji i prozi, Rebeka Solnit se, u ovoj svojoj ličnoj istoriji hodača, sa strašću zauzima za očuvanje mesta i vremena po kojem se može hodati, u ovom ubrzanom svetu koji uglavnom koristi prevozna sredstva. Ona prati preobražaj kulture hodanja: od egzistencijalnog, filozofskog hodanja, preko aristokratskih šetnji parkovima i vrtovima, usamljeničkih lutanja, hodočašća, pa sve do protesta i političkog delovanja. Poredeći sa zlatnim dobom hodanja, čiji je vrhunac bio na prelasku iz XIX u XX vek, hodanje se danas, sa drastičnim ubrzanjem života, pretvorilo u jedinicu utrošenog vremena, fizičkog napora i mehaničkog kretanja na traci za trčanje, jer prostor - kao krajolik, teren, prizor, iskustvo - više ne postoji. Čovek je usavršio prevozna sredstva, ali, izgubivši kontakt sa prostorom, više u njima nije putnik, već paket u tim projektilima koji potpuno menjaju njegovu percepciju. Iako se hodanje svelo na naizmenično pokretanje donjih ekstremiteta, autorka ubedljivo pokazuje da hodanje i dalje može biti subverzivan čin, koji makar podriva model društva baziran na apsolutnoj privatizaciji prostora i kontroli građana, pored toga što je oblik zabave u kojoj se ništa ne konzumira niti troši. Značajan deo u ovoj knjizi posvećen je hodanju kao umetnosti i tu je, razume se, najviše pažnje zauzeo čuveni performans Marine Abramović i Ulaja koji su prepešačili ceo Kineski zid.

„Rebeka Solnit vrlo ubedljivo gradi ovo impresivno istraživanje kojim podupire svoju strast prema hodanju kao kreativnosti koja oslobađa i humanizuje."

Daily Telegraph

„...posmatrajući hodanje kao protest, hodočašće, terapiju i vežbu, Rebeka Solnit je napisala uzbudljivu knjigu koja nas primorava da se zamislimo."

Scotland on Sunday