Podnaslov ovog romanesknog prvenca ima dvostruko, krajnostima suprotstavljeno, značenje: hteo bi da kaže kako je sve u životu ništavno, a istovremeno Ništavnost zapravo opovrgava. Autor i te kako o mnogo čemu govori, a ako ćemo i o kvalitetu romana – štošta u njemu zaslužuje superlative.
Glavna ravan romana je privid, takoreći prevara čitaoca: grubost jezika i postupaka glavnog junaka krije ranjivog, senzibilnog „grubijana“. Knjigu čine urbani mitovi i gradska modernost, vrlo prepoznatljiva realnost Beograda preko atmosfere kancelarija, kafana, porodičnih odnosa, devojaka i žena, ljubavi („Ljubav je tu, ali je ne vidimo. Ona je nešto kao bakterija. Kao virus.“). Kritikom grada kojem nesumnjivo pripada, drski junak daje i sliku današnje Srbije. Mihajlović koristi realnu topografiju kao ineke postojeće ličnosti (pravi mali biljur je opis atmosfere, već mitske, Bajine Bašte). Ipak, ovo nije prepisana stvarnost: reč je o autentičnom, osmišljenom književnom delu, važnom prilogu urbanoj (de)mistifikaciji Beograda.
Razmišljanje o procesu pisanja i piscu knjigu podiže na viši nivo. Ali koristeći istovremeno i humor i morbidnost, autor kao da pravi eksperiment u kojem dokazuje kako je roman sve bolji i ubedljiviji kako mu se bliži kraj, kao uostalom i njegovom junaku. A kraj je nadrealan. Možda zato što pisac misli da je „život stoka neopevana“. A šta je onda smrt?

Vladislav Bajac