U proteklih stotinak godina u brazilskoj književnosti nastao je niz dela različitih žanrova koja čine zaseban tematski korpus posvećen Amazoniji.
Za jedne "zeleni pakao", za druge zemaljski raj ili "poslednja stranica Postanja, koju tek treba napisati", ova ogromna oblast ne prestaje da privlači pažnju istraživača i umetnika, zahvaljujući pre svega svojim geografskim osobenostima, zadivljujućoj i zastrašujućoj bujnosti prirode i bogatom folklornom nasledju.
Jedini način ljudskog opstanka u okruženju koje ga ugrožava svojim preobiljem, jeste da ga podražava ili odražava, stvarajući jedan pararelni, imaginarni i hiperbolički svet. I kao što se u "amazonskom moru" mešaju slatke i slane vode, tako je i u kolektivnom pamćenju naroda Amazonije, nemoguće razlučiti istoriju i legendu, stvarno od irealnog, doživljeno od snevanog. Isto važi i za roman Siročad Eldorada, u kome se mešaju mit i realnost, prošlost i sadašnjost, život i priča.
Pošto individualno sećanje nikad ne teče hronološki i pravolinijski, vreme u romanu Miltona Hatuma organizuje se prvenstveno oko asocijacija pripovedačevog pamćenja. Osobeno kretanje pamćenja pak uslovilo je i osoben narativni postupak koji brojnim digresijama lomi i prekida linearni tok naracije. Tako se životna ispovest Miltonovog glavnog junaka razliva u bezbroj rukavaca, kanala i mrtvaja, kao da svojim tokom oponaša krivudavi i razuđeni tok Amazona.

Jasmina Nešković