„Dođi da vidiš ono što ja vidim“, poziv je kroz koji se prelama ne samo vizija likova novele Kristine Peri Rosi, nego i čitalaca koji po prvi put imaju priliku da se na srpskom jeziku upoznaju sa stvaralaštvom ove poznate urugvajske spisateljice, prevoditeljke i novinarke, dobitnice brojnih književnih priznanja.
Da li je u pitanju čudna ptica ili neidentifikovani leteći objekat, leteći tanjir koji lebdi iznad sasušenih oranica krajolika koji čitalac u bilo kom delu sveta prepoznaje kao distopičan i koji je istovremeno deo neke moguće, neželjene zemaljske budućnosti, bliske koliko i sadašnjost, nije glavna zagonetka ovog minijaturnog bisera u obimnom delu autorke, već činjenica da postoji koegzistencija između stvarnog i nestvarnog, između pojavne stvarnosti i magije. Klimatske promene, preispitivanje sećanja, muški i ženski pogledi na svet, ljudsko otuđenje, neke su od tema majstorski utkanih u priču koja podstiče ne samo likove nego i čitaoce da pogledaju unutar i oko sebe.
Distopična minijatura Kristine Peri Rosi budi maštu čitaoca željnog da pročita delo koje bi Hulio Kortasar i Dino Bucati napisali u četiri ruke, u nekom zaboravljenom pariskom bistrou.
Branko Anđić
Kristina Peri Rosi (1941, Montevideo) urugvajska je spisateljica prevoditeljka i novinarka, jedina žena koju kritika „zvanično“ svrstava u grupu autora proslavljenog hispanoameričkog književnog „buma“ i tek druga Latinoamerikanka kojoj je pripala nagrada „Servantes“, poznata kao španski Nobel.
Autorka obimnog opusa, pravedenog i objavljenog na preko dvadeset jezika – petnaest knjiga priča, šest romana, dvadeset zbirki pesama i pet knjiga eseja – još kao šestogodisnja devojčica saopštila je roditeljima da želi da bude pisac. Tu porodičnu anegdotu ozbiljno je shvatila njena majka, srednjočkolska učiteljica koja je rano prepoznala veliki književni dar svoje kćeri i podstakla je da svoju detinju želju i ostvari. Pošto je Kristinin otac, tekstilni radnik, rano umro, oslonac i važan podstrek dobila je i od ujaka, neženje i komuniste, vlasnika velike biblioteke koju je buduća spisateljica obilno koristila. Od rane mladosti aktivna levičarska politička aktivistkinja, Peri Rosi je po završetku učiteljske škole dvanaest godina radila kao profesor u Montevideu, dok po zavođenju vojne diktature nije bila primorana da se 1972. iseli u Španiju, gde i danas živi. Od 1973. do 1985. vojni režim zabranio je njena dela u Urugvaju, kao i pominjanje njenog imena u medijima. Zbog sukoba s frankističkim režimom, morala je na izvesno vreme da napusti Španiju pa je uz pomoć svog bliskog prijatelja Hulija Kortasara, živela u Parizu, a potom, nakratko, i u Nemačkoj. Po okončanju urugvajske diktature osim najuglednijih nacionalnih nagrada, dobila je ponovo urugvajsko državljanstvo (1985), ali je ostala da živi u Barseloni. Počela je da piše vrlo rano, ali je prvu knjigu, zbirku priča Živeći (Viviendo) objavila tek 1963, da bi za drugu zbirku priča Napušteni muzeji (Los museos abandonados, 1968) osvojila nagradu tada čuvene izdavačke kuće Arka, a iste godine i nagradu uticajnog urugvajskog nedeljnika Marča za proznu knjigu Knjiga mojih rođaka (Libro de mis primos).
lako je tyrdila da je imala srećno detinjstvo, Peri Rosi smatra da je pisca probitačno da se oseća nelagodno kako bi dobro radio svoj posao. Mada nikad nije napustila angažovanu književnost s jakim političkim nabojem, u njenom raznovrsnom delu trajno su prisutne teme ljubavi i erotike (naročito homoseksualne), detinjstva, melanholije izgnanstva. Često pribegava fantastici, pa otud nije čudno što među pisce koji su uticali na njeno stvaralaštvo uz Hulija Kortasara, Huana Karlosa Onetija, Felisberta Ernandesa, svrstava i Reja Bredberija i Dina Bucatija.
Njeno najpoznatije delo je Brod lutaka (La nave de los locos) iz1984. koje kritika smatra najbollim hispanoameričkim romanom posle „buma“. Za knjigu pripovedaka Privatne sobe (Habitaciones privadas) dobila je 2010. međunarodnu nagradu „Mario Vargas Liosa“ za priču. U obimnom pesničkom delu ističu se zbirke Stanje izgnanstva (Estado de exilio, 2009), Strategije želje (Estrategias del deseo, 2004), Playstation (2009, „nagrada Loeve“) i Pogrešne ljubavi (Los amores equivocados, 2015).
