Cepidlaka u kuhinji
Džulijan Barns
Preveo s engleskog: Raša Sekulović
Godina izdanja: 2005
Format (cm):
Broj Strana: 107
ISBN:
Cena: Rasprodato
U ovoj zabavnoj i korisnoj zbirci zapisa o kulinarstvu, muškarac koji je po sopstvenom priznanju kasno počeo da kuva, ima u kuhinji jednostavne želje – da sprema ukusnu hranu za sebe i svoje prijatelje, i da uz zadovoljstvo polako proširuje svoj kulinarski repertoar. Budući da nije sklon improvizacijama on se slepo drži recepata i tada se javljaju za njega nerešivi problemi. Šta je to glavica luka srednje veličine? Koliku šolju ulja? Kako reagovati na recept u kojem piše ubacite šaku jagoda? Šta ako taj džem od jagoda spremaju deca ili džinovi iz cirkusa? Bez mašte i slobode u pripremanju jela, on jeste cepidlaka u kuhinji, ali nas ubeđuje da je to prednost a ne mana. Pedantnost ili odsustvo pedantnosti samo su pokazatelji temperamenta, ali ne i kulinarskog umeća. Oni koji nisu pedantni često pogrešno shvataju pedante i skloni su da se spram njih odnose s izvesnom dozom nadmoćnosti. „Ah, ja se ne pridržavam recepata!”, kažu oni obično, kao da je kuvanje po zapisu nalik vođenju ljubavi s priručnikom za seks. Ili „ja čitam recepte, samo da bih dobio ideje”. Pa dobro, ali samo da vas upitam da li biste angažovali advokata koji je izjavio: „O, ja bacim pogled na zakonske odredbe, ali samo da bih dobio ideju?"
Kao savršena uteha za sve oni koji su bar jednom doživeli neuspeh u pripremanju jela, Cepidlaka u kuhinji je po stilu i humoru prepoznatljiv, a po temi nov i drugačiji Džulijan Barns.
Džulijan Barns rođen je u Engleskoj, u Lesteru, 19. januara 1946. godine. Školovao se u Londonu od 1957. do 1964, a visoko obrazovanje iz oblasti savremenih jezika stekao je na Koledžu Magdalen u Oksfordu. Diplomirao je 1968, a potom je tri godine radio kao leksikograf na Oksfordskom rečniku engleskog jezika. Barns je 1977. počeo da radi kao kritičar i urednik književne rubrike u časopisima Nju stejtsmen i Nju rivju. Od 1979. do 1986. pisao je TV kritiku, prvo za Nju stejtsmen, a zatim za londonski Obzerver.
Dobitnik je više prestižnih nagrada i diploma, uključujući i nagradu Somerset Mom (Metrolend, 1981). Dobitnik je Bukerove nagrade (Ovo liči na kraj, 2011) za koju je ranije tri puta bio nominovan (Floberov papagaj, 1984, Engleska, Engleska, 1998 i Artur&Džordž, 2005). Pored ostalih, dobio je i nagradu Memorijala Džefrija Fabera (Floberov papagaj, 1985); Pri medisi (Floberov papagaj, 1986); nagradu E. M. Forster, koju dodeljuju Američka akademija i Institut za umetnost i književnost (1986); Gutenbergovu nagradu (1987); nagradu Grincane Kavur (Italija, 1988); i Pri Femina (Troje, 1992). Barns je proglašen vitezom (1988), potom oficirom (1995) i komandirom francuskog Reda umetnosti i književnosti (2004). FVS fondacija mu je 1993. dodelila Šekspirovu nagradu, a 2004. osvojio je Austrijsku državnu nagradu za evropsku književnost. Nagradu Dejvid Koen za životno delo dobio je 2011. godine. Dobitnik je nagrade Sandej tajmsa za izuzetna dostignuća u književnosti, 2013. godine, kao i nagrade Sinklar 2015. godine, dodeljene na prvoj svečanosti u čast Karen Bliksen. Godine 2016, Američka akademija umetnosti i književnosti dodelila je Barnsu status počasnog člana iz inostranstva. Nosilac je ordena Legije časti kojim ga je odlikovala francuska vlada 2017. godine. Jerusalimsku nagradu za literarna dostignuća na polju slobode pojedinca u društvu, kao i nagradu Jasna Poljana (Nije to ništa strašno) dobio je 2021. godine.
Do sada su objavljena njegova dela: Metrolend (1980), Pre no što me je srela (1982, Geopoetika, 2002), Floberov papagaj (1984), Zureći u sunce (1986), Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja (1989, Geopoetika, 1989), Troje (1991, Geopoetika, 2000), Bodljikavo prase (1992), Pisma iz Londona 1990- 1995 (1995), Obale Lamanša (1996), Engleska, Engleska (1998), Ljubav, itd. (2000, Geopoetika, 2001), Cepidlaka u kuhinji (2003, Geopoetika, 2005), Sto od limunovog drveta (2004, Geopoetika, 2005), Artur & Džordž (2005, Geopoetika, 2006), Nije to ništa strašno (2008, Geopoetika, 2008), Puls (2011, Geopoetika, 2011), Ovo liči na kraj (2011, Geopoetika, 2011), Nivoi života (2013, Geopoetika, 2013), Držati oči otvorene, Eseji o umetnosti (2015), Šum vremena (2016, Geopoetika 2016), Jedina priča (2018, Geopoetika 2018), Čovek u crvenom kaputu (2019, Geopoetika, 2020), Elizabet Finč (2022, Geopoetika 2022). Dela su mu prevedena na više od četrdeset jezika.
Živi u Londonu.