Критичари широм света називају Татјану Толстој најистакнутијим руским мајстором кратке приче. Збирка Ноћ окупља на једном месту двадесет њених најзначајнијих прича, објављених у периоду од 1983. до 2000. године и први је превод једне њене књиге на српски језик.
Поетизујући животну свакодневицу, ауторка застареле симболе боји новим значењима, а пишући често о обичном човеку растрзаном у борби између жеља и реалности, она вешто својим магичним језиком брише границу између реалног и измишљеног. Приче обилују оригиналном употребом сликовитог изражавања, а читалац је сваког тренутка запљуснут бујицом речи. Татјана Толстој се игра својим језиком с невероватном лакоћом и свака страница ове књиге показује њену књижевну особеност и висок ниво уметничке креативности.
Татјана Толстој је најоригиналнији, блистав глас руске прозе који понире дубоко у стварност.
Јосиф Бродски
Tatjana Nikitična Tolstoj (1951) potiče iz porodice već tradicionalno okrenute književnosti (deda po ocu joj je Aleksej Tolstoj, čuveni ruski pisac pripovedaka, romana i drama iz prve polovine XX veka, a deda po majci – sjajni prevodilac i intelektualac Mihail Lozinski; njena baka po očevoj liniji, Natalija Vasiljevna Tolstoj-Krandijevska bila je pesnikinja).
Završila je grupu za klasičnu filologiju Lenjingradskog univerziteta i tako stekla visoko filološko obrazovanje. Radila je u jednom lenjingradskom izdavačkom preduzeću, da bi 1974. godine prešla u Moskvu, gde je u novinama Moskovske novosti dobila kolumnu u kojoj je objavljivala crtice iz života. Od početka devedesetih, deo godine provodi u SAD, gde radi kao profesor ruske književnosti na američkim univerzitetima. U američkom časopisu The New York Review of Books pisala je recenzije o delima iz ruske književnosti.
Prema njenim rečima, počela je da piše kasno, tek 1983. godine. Njene najpoznatije objavljene knjige priča su: Na zlatnom doksatu smo sedeli, Voliš – ne voliš, Reka Okervil, Dan, Noć (Geopoetika, 2004), Laki svetovi (Geopoetika, 2015). Godine 2000. objavljen je i prvi roman Tatjane Tolstoj, Kis (Geopoetika, 2005), ocenjen kao jedna od najznačajnijih pojava ruske postmodernističke proze. Pod naslovom Nije kis, 2004. godine objavljen je obiman izbor iz njenih najlepših priča, članaka, eseja i intervjua.
Oslanja se na tradiciju proze M. Bulgakova, V. Nabokova, A. Grina, nemačkih ekspresionista i ruske proze dvadesetih godina XX veka. Kao jedan od pisaca nove, „drugačije“ ruske proze, ubrajana je u pripadnike toka kojem pripadaju L. Petruševska, S. Kaledin, J. Popov, V. Jerofejev i drugi.
