Роман Кис спада у врхунска остварења модерне руске прозе. Његов сиже је заснован на причи о поновном развоју људске цивилизације после велике експлозије која је уништила свет. У духовитом преплитању стереотипа нашег савременог света и историјског сећања на његове претходне етапе развоја – са свешћу и са поступним развојем човека који живи и гради ново друштво после Великог блеска. Татјана Толстој је написала изузетно живо и упечатљиво уметничко штиво... Роман Кис, набрекао од изворних животних сокова, поседује у изобиљу непатворену сензуалност, без које, као што је познато, праве уметности не може ни бити.
Иако је до сржи утемељен, с једне стране, на социјалном искуству руске историје, а с друге, на управо руској културној, и, пре свега, руској књижевној традицији – он је по свему уметничка проза новог доба са порукама од општељудског значаја.
Миодраг Сибиновић
Tatjana Nikitična Tolstoj (1951) potiče iz porodice već tradicionalno okrenute književnosti (deda po ocu joj je Aleksej Tolstoj, čuveni ruski pisac pripovedaka, romana i drama iz prve polovine XX veka, a deda po majci – sjajni prevodilac i intelektualac Mihail Lozinski; njena baka po očevoj liniji, Natalija Vasiljevna Tolstoj-Krandijevska bila je pesnikinja).
Završila je grupu za klasičnu filologiju Lenjingradskog univerziteta i tako stekla visoko filološko obrazovanje. Radila je u jednom lenjingradskom izdavačkom preduzeću, da bi 1974. godine prešla u Moskvu, gde je u novinama Moskovske novosti dobila kolumnu u kojoj je objavljivala crtice iz života. Od početka devedesetih, deo godine provodi u SAD, gde radi kao profesor ruske književnosti na američkim univerzitetima. U američkom časopisu The New York Review of Books pisala je recenzije o delima iz ruske književnosti.
Prema njenim rečima, počela je da piše kasno, tek 1983. godine. Njene najpoznatije objavljene knjige priča su: Na zlatnom doksatu smo sedeli, Voliš – ne voliš, Reka Okervil, Dan, Noć (Geopoetika, 2004), Laki svetovi (Geopoetika, 2015). Godine 2000. objavljen je i prvi roman Tatjane Tolstoj, Kis (Geopoetika, 2005), ocenjen kao jedna od najznačajnijih pojava ruske postmodernističke proze. Pod naslovom Nije kis, 2004. godine objavljen je obiman izbor iz njenih najlepših priča, članaka, eseja i intervjua.
Oslanja se na tradiciju proze M. Bulgakova, V. Nabokova, A. Grina, nemačkih ekspresionista i ruske proze dvadesetih godina XX veka. Kao jedan od pisaca nove, „drugačije“ ruske proze, ubrajana je u pripadnike toka kojem pripadaju L. Petruševska, S. Kaledin, J. Popov, V. Jerofejev i drugi.
