Razgovori u četiri oka završni su deo Bergmanove svojevrsne autobiografske trilogije koju čine još i romani Najbolje namere i Rođeni u nedelju. Ovaj veliki majstor filmskog i književnog rukopisa sa elegancijom i bespoštednom iskrenošću oslikava čulni, duboko intiman portret svoje majke, visprene, lepe žene snažne volje, koja je, kako je to detaljno opisano u Najboljim namerama, ishitreno uletela u brak sa Henrikom - brak koji je za nju i suviše rano prestao da bude izvor zadovoljstva i ispunjenja. Intimnije i dublje nego što smo mogli da očekujemo, Bergman nas u ovom romanu pričom o preljubi uvlači u tegoban pokušaj da razume svoje roditelje, njihov međusobni odnos, kao i odnos prema deci. Razapeta između vere i sumnje, moralnih stega i pobune, zadovoljstva i krivice, Ana se u odvojenim razgovorima, sa pastorom - duhovnim autoritetom iz detinjstva, mužem, majkom i najboljom prijateljicom, ispoveda, tražeći pravi savet, ili oproštaj, koji bi je usmerili na put ka sreći.
Komponovan u pet poglavlja - razgovora, ovaj lirski i na momente turoban roman zapravo je priča o večitim temama: usamljenosti, neutaživoj potrebi za ljubavlju, veri u Boga, grehu, slobodnoj volji, misteriji smrti, spasenju i iskrenosti.
Po romanu Razgovori u četiri oka snimljen je 1996. godine istoimeni televizijski film koji je režirala Liv Ulman, a scenario je potpisao Ingmar Bergman.
Ingmar Bergman (1918 - 2007), rođen je u Upsali, kao sin sveštenika Erika Bergmana i Karin Bergman, rođene Okerblum. Odrastanje u religioznom okruženju i složene porodične odnose opisao je u svojoj trilogiji koju čine romani Najbolje namere (Geopoetika, 2010), Rođeni u nedelju (Geopoetika, 2011) i Razgovori u četiri oka (Geopoetika, 2012). Pošto je radio sa dečjim, amaterskim i studentskim pozorištima u Stokholmu, i kao scenarista za filmsku producentsku kuću Svensa Filmindustri, 1944. godine zaposlen je u Helsingborškom gradskom pozorištu kao najmlađi švedski pozorišni direktor svih vremena. Od 1952. do 1958. bio je umetnički direktor Gradskog pozorišta u Malmeu. Posle toga, njegov dom pozorišnog režisera postalo je Kraljevsko dramsko pozorište (Dramaten) u Stokholmu, čiji je šef bio od 1963. do 1966.
Bergman je svoj prvi film Kriza režirao 1946, a već u narednih desetak godina snimio je moderne klasike među kojima su Osmesi letnje noći, Sedmi pečat, Divlje jagodeiMađioničar postavši najveći filmski reditelj svog vremena. Bergman je radio do pozne starosti, istražujući teme smrtnosti, ljubavi, vere, samoće, unapređujući filmski jezik i celokupan medij uopšte. Kao svestran stvaralac, crpeo je inspiraciju iz bliskih odnosa koje je negovao sa svojim saradnicima (poznate su njegove veze s glumicama Bibi Anderson, Harijet Anderson i Liv Ulman), brišući granice ne samo između života i umetnosti, već i pozorišta, filma i književnosti.
Ingmar Bergman režirao je oko sto sedamdeset pozorišnih predstava i snimio preko šezdeset filmova za koje je nekoliko puta primio sve najprestižnije nagrade na festivalima u Kanu, Berlinu, Veneciji i drugim. Iako nikada nije osvojio Oskara, za ovu nagradu nominovan je čak devet puta, a primio je takozvanog počasnog Oskara, nagradu koju Američka akademija dodeljuje za doprinos filmskoj umetnosti. Mnogi od njegovih filmova objavljeni su i kao knjige.
