U bombardovanju Drezdena 1945. mladi Herman Funk ostaje bez roditelja, a pod svoje ga uzima slavni i kontroverzni naučnik Ludvig Kaltenburg, za kojeg inspiraciju autor nalazi u slavnom nobelovcu, lekaru, zoologu, etologu, Konradu Lorencu.
Dečak odrasta u zavodljivom svetu ptica, životinja, akademskih spletki i političkih intriga kojima orkestrira nedokučivi profesor Kaltenburg. No, kada pedeset godina kasnije u njegov život stupi jedna prevoditeljka, Funk, tada već uspešni stručnjak za ptice, vođen njenim interesovanjem, počinje rekonstrukciju svog života na Ornitološkom institutu, ili pre, dekonstrukciju sopstvenih sećanja. U bolnom procesu demistifikacije Kaltenburga i svih ostalih likova utkanih u Funkov život, od ekscentričnog umetnika Martina Špenglera, koji po mnogo čemu podseća na čuvenog Jozefa Bojsa, reditelja filmova o životinjama Knuta Ziverdinga, pa sve do Funkove žene Klare i njene porodice, junak ne dolazi do jednoznačnih odgovora i nesumnjivih istina. Ljudi su složena bića, a način na koji se prepliću u stvarnosti i našim interpretacijama još je složeniji.
Bajerov jezik je skoro naučno precizan, a opet uzbudljiv i nikada suvoparan. Ključne scene između ovih nesvakidašnjih likova odvijaju se na dva plana: u spoju užeg konteksta Instituta (u kom se preparira čavka ili analizira porodica zeba) i onog šireg, istorijskog, u posleratnoj Nemačkoj (kada izbori koje su ljudi pravili za vreme rata polako izlaze na površinu). Upravo ovo rešenje čini od Kaltenburga roman retko bogatog misaonog opsega.
Marsel Bajer jedan je od najreprezentativnijih i najpriznatijih nemačkih pisaca današnjice.
Marsel Bajer rođen je u Tajflingenu, odrastao u Kilu i studirao englesku i opštu književnost u Zigenu, da bi se konačno nastanio u Drezdenu. Magistrirao je s radom o spisateljici Friderike Majreker. Od 1980. piše pesme, šest godina kasnije počinje s prozom, a krajem osamdesetih objavljuje priloge o književnosti, muzici i umetnosti, među ostalim i u Noje cirher cajtungu i Frankfurter algemajne cajtungu. Napisao je i tri opere u saradnji s Enom Popeom (Interzona, Rad hrana smeštaj, IQ. Test baterija u osam činova). Poslednjih godina istražuje istoriju nauke, kao i saznajne procese kod čoveka i životinja. Bio je organizator i učesnik više stručnih javnih diskusija iz arheologije, zoologije i entomologije. U ovom kontekstu posebno treba istaći njegov šestomesečni boravak na Institutu za istoriju nauke Maks Plank u Berlinu.
Od 1991. godine do danas, Bajer osvaja niz književnih stipendija i nagrada, od kojih su pažnje posebno vredne stipendija Rolf Diter Brinkman, stipendija s boravkom u rezidenciji Berlinskog književnog kolokvijuma (Literarische Colloquium Berlin - LCB) i najveća stipendija koju nemački pisci mogu dobiti – boravak od godinu dana u Rimu u vili Masimo; od nagrada najvažnije su medalja Johanes Bobrovski, književna nagrada Žan Paul grada Bajrojta, nagrada Hajnrih Bel koja se dodeljuje u Kelnu, nagrada Jozef Brajtbah, tibingenska nagrada za poeziju Fridrih Helderlin, bečko književno odlikovanje Erih Frid, kao i Lilijenkronova docentura u Kilu. Od 2012. do 2013. Stadtschreiber (pisac na rezidencijalnom boravku) grada Bergena. Roman Kaltenburg ušao je u širi izbor za Nemačku književnu nagradu (2008).
Autor je romana Ljudsko meso (1991), Leteće lisice (1995, Geopoetika, 2010), Špijuni (2000) i Kaltenburg (2008, Geopoetika, 2012). U saradnji sa Andreasom Calausom (ilustracije) napisao je nefikcionalnu prozu Idemo na more (2001), a knjigu Nonfiction objavio je 2003. Autor je zbirki pesama Vokmenka (1990) i Zemljopis (2002) i novele Zaboravite me (2006), kao i zbirke pripovedaka Putinovo poštansko sanduče (2012).
