Ono što Bajera čini drugačijim od pisaca koji su se bavili nasleđem krivice iz Drugog svetskog rata jeste samome sebi dat neobičan zadatak: da slike rata prikaže zvukom! Naime, glavni lik Herman Karnau po profesiji je inženjer zvuka. Iz svog običnog života skromnog i moralnog čoveka on ulazi u mulj nacističkih eksperimenata. Put od ozvučavanja bizarnih političkih okupljanja do Hitlerovog bunkera u Berlinu, posut je pričama dva glasa: Karnaua i najstarije, dvanaestogodišnje Gebelsove ćerke Helge. Karnau sluša. Helga posmatra. Iz tog pojedinačnog uha i oka Bajer, spektakularno vešto, poetički zgusnuto i jezički jedinstveno, poručuje: nacisti nisu toliko voleli Firera koliko su malo voleli čovečanstvo.
Karnauova opsesivnost ljudskim glasom, a potom i svim drugim zvucima (od onih u bitkama na Istočnom frontu do samrtnih) svojevrsna je zvučna kulisa koja povezuje svu koroziju uticaja nacizma na pojedinačne živote.
Bajerova igra istorijske istine i laži nije jednoznačna niti pravolinijska; neki od likova su postojali ali su imali druge uloge, neki događaji su se dogodili ali ih nema, neko je bio mrtav i pre smrti, a neko živ kada mu vreme nije. Šta god bilo u pitanju, Bajerova analitičnost i rigidna disciplina detaljnog opisivanja drži pažnju kao da je reč o kriminalističkom romanu. Na mestima na kojima bi se čitalac tome najmanje nadao.
Nagrađivani i prevođeni glas savremene nemačke književnosti, prvi put na srpskom jeziku. Veliki pisac.
Marsel Bajer rođen je u Tajflingenu, odrastao u Kilu i studirao englesku i opštu književnost u Zigenu, da bi se konačno nastanio u Drezdenu. Magistrirao je s radom o spisateljici Friderike Majreker. Od 1980. piše pesme, šest godina kasnije počinje s prozom, a krajem osamdesetih objavljuje priloge o književnosti, muzici i umetnosti, među ostalim i u Noje cirher cajtungu i Frankfurter algemajne cajtungu. Napisao je i tri opere u saradnji s Enom Popeom (Interzona, Rad hrana smeštaj, IQ. Test baterija u osam činova). Poslednjih godina istražuje istoriju nauke, kao i saznajne procese kod čoveka i životinja. Bio je organizator i učesnik više stručnih javnih diskusija iz arheologije, zoologije i entomologije. U ovom kontekstu posebno treba istaći njegov šestomesečni boravak na Institutu za istoriju nauke Maks Plank u Berlinu.
Od 1991. godine do danas, Bajer osvaja niz književnih stipendija i nagrada, od kojih su pažnje posebno vredne stipendija Rolf Diter Brinkman, stipendija s boravkom u rezidenciji Berlinskog književnog kolokvijuma (Literarische Colloquium Berlin - LCB) i najveća stipendija koju nemački pisci mogu dobiti – boravak od godinu dana u Rimu u vili Masimo; od nagrada najvažnije su medalja Johanes Bobrovski, književna nagrada Žan Paul grada Bajrojta, nagrada Hajnrih Bel koja se dodeljuje u Kelnu, nagrada Jozef Brajtbah, tibingenska nagrada za poeziju Fridrih Helderlin, bečko književno odlikovanje Erih Frid, kao i Lilijenkronova docentura u Kilu. Od 2012. do 2013. Stadtschreiber (pisac na rezidencijalnom boravku) grada Bergena. Roman Kaltenburg ušao je u širi izbor za Nemačku književnu nagradu (2008).
Autor je romana Ljudsko meso (1991), Leteće lisice (1995, Geopoetika, 2010), Špijuni (2000) i Kaltenburg (2008, Geopoetika, 2012). U saradnji sa Andreasom Calausom (ilustracije) napisao je nefikcionalnu prozu Idemo na more (2001), a knjigu Nonfiction objavio je 2003. Autor je zbirki pesama Vokmenka (1990) i Zemljopis (2002) i novele Zaboravite me (2006), kao i zbirke pripovedaka Putinovo poštansko sanduče (2012).
