Priče o gospodinu Kojneru potiču iz fascikle koja je decembra 2000. Godine pronađena u Cirihu, u ostavštini autorke dokumentarnih filmova Renate Mertens Bertoci. Ta fascikla sadrži 88 listova sa 132 teksta, uglavnom o gospodinu K. Izdanje koje je pred nama identično je originalnom, premijernom nemačkom, i kao i ono nosi podnaslov „Ciriška verzija". No, ono što ovo izdanje čini posebnim, i svrstava ga u ediciju Retro premijere, jeste petnaest tekstova koji se po prvi put u svetu pojavljuju 2004. godine, a sada i na srpskom jeziku.
Breht se tokom celokupnog književnog i pozorišnog rada dosledno i neumorno bavio pitanjima građanske odgovornosti, stvarao društveno angažovane komade koji i dan-danas imaju uticaja na najznačajnije savremene umetnike i donosio novine na polju teorije. Priče o gospodinu Kojneru nastale su između 1920. i 1950, u istorijski turbulentnom periodu u kojem je Breht bio u konstantnoj borbi sa nacističkim režimom, a gospodin K. predstavljao mu je alter ego, masku, lik kroz koji progovara.
Iako šaljive i koncizne poput zen priča, ove crtice otkrivaju provokativna zapažanja o nemačkom čoveku, religiji, moralu, kapitalizmu. Čitanje ovih filozofičnih, a opet pitkih i šaljivih slika je poput dešifrovanja kodirane poruke – one su višeslojne i duboke, pa prazan prostor na papiru koji ostaje ispod teksta sugestivno navodi čitaoca na dalje razmišljanje, pa i na upisivanje sopstvenog iskustva.
Bertolt Breht rođen je u Augzburgu 1898. Po izbijanju Prvog svetskog rata, da bi izbegao mobilizaciju, upisuje dodatne studije iz medicine i filozofije. Počinje da piše pozorišnu kritiku; ipak odlazi u rat, ali samo na mesec dana. Iste godine piše svoju prvu dramu Baal, a potom i drame Bubnjevi u noći i U džungli gradova. Godinu dana kasnije prima prestižnu nagradu Kleist, koja se dodeljuje neafirmisanim piscima. Ubrzo dobija priliku da režira svoju prvu predstavu, Edvarda II Kristofera Marloua, što obeležava i početak epskog teatra, po kom će zauvek ostati poznat kao jedan od najvećih inovatora u istoriji pozorišta.
Sredinom dvadesetih, na poziv Maksa Rajnharta, upravnika Dojčes teatra, jednog od najboljih pozorišta u svetu, odlazi u Berlin, gde ostaje narednih deset godina. Pod uticajem čuvene ekspresionističke izložbe „Nova objektivnost", zatim Čaplina, Ajzenštajna i Marksa, Breht razvija svoj koncept teatra, u kome zahteva budnog gledaoca koji se ne identifikuje sa pričom i likovima i na taj način racionalno rasuđuje i analizira predstavu i društvo. Prvi veliki uspeh postiže sa Operom za tri groša, koja je do danas na evropskim pozornicama izvedena više od deset hiljada puta.
U zastrašujućoj atmosferi jačanja nacizma, njegova dela spaljuju i zabranjuju, a na premijerama predstava zvižde i gađaju glumce. Breht zato napušta Nemačku i naredne godine provodi u Danskoj, Švedskoj, Finskoj i Americi. U ovom periodu nastaju njegova najznačajnija dela: Majka Hrabrost i njena deca, Kavkaski krug kredom, Dobri čovek iz Sečuana, Strah i beda Trećeg rajha. U Sjedinjenim Državama, u okviru hajke na trideset holivudskih umetnika, svedoči pod optužnicom da je član Komunističke partije. Sutradan se vraća za Evropu.
Bertolt Breht je do smrti , 1956. godine, napisao pedeset drama, tri filmska scenarija, dva prozna dela, dve pesme i osam teorijskih tekstova, ali uticaj koji i danas vrši na pozorište i teatarsku misao je nemerljiv.
