Aleksandar Solženjicin je svoje književno stvaranje podredio strasnoj potrebi da, prema vlastitim rečima, bude „pamćenje, pamćenje naroda koji je doživeo veliku nesreću”. I u tome je uspeo: on zaista oličava pamćenje naroda koji je prošao golgotu Prvog svetskog rata, građanskog rata i revolucije, gulaga, Drugog svetskog rata…
Nezavršeni roman Voli revoluciju, napisan u zatvoru, govori o događajima koje je Solženjicin lično iskusio. Čvorovi autorove biografije probijaju se kroz tkivo priče. Prototip junaka Gleba Neržina, koji će potom biti junak romana U prvom krugu, zapravo je sam autor. Po svoj prilici, i Solženjicin je, kao i njegov mladi junak, sve svoje vrline i svu svoju mladalačku energiju stavio u službu lažnog idola, a suočavanje sa stvarnošću bilo je bolno i otrežnjujuće. Solženjicin je delo ostavio nezavršenim verovatno zato što je u njegovom radu prevagnula težnja da se do kraja posveti dokumentaristici. Bez obzira na to, ono samo potvrđuje da ga je napisala ruka majstora i velikog umetnika.
Mirjana Grbić
Aleksandar Solženjicin je rođen 1918. u Kislovodsku, a umro 2008. u Moskvi. Zvršio je studije matematike i fizike na univerzitetu u Rostovu 1941. godine, a paralelno je studirao i na Moskovskom institutu za istoriju, filozofiju i književnost. Bio je učesnik Drugog svetskog rata od 1942. Godine 1945. tada u činu kapetana, uhapšen pod optužbom da je kritikovao Staljinovu vlast. Osuđen je na osam godina logorske kazne. Do 1953. boravio je u logorima opšteg i specijalnog tipa, a do 1956. u "večnom" progonstvu u Srednjoj Aziji. Godine progonstva, po izlasku iz logora, proveo je u Kazahstanu, radeći kao nastavnik matematike.Posle rehabilitacije, 1956. godine, prešao je u Rjazan i tada se već bavio književnim radom. Roman Jedan dan Ivana Denisoviča, objavljen u časopisu Novi mir, bio je događaj decenije. Povest Matrjonino domaćinstvo (1963) utemeljila je takozvanu seosku prozu, ali od 1966. godine Solženjicin više nije imao mogućnosti da objavljuje u domovini, čiju je cenzuru žestoko osudio u tekstu pripremljenom za četvrti kongres pisaca 1967. godine. Do 1974, kada je protetan iz zemlje, objavio je na Zapadu romane Onkološka klinika i U prvom krugu (1968), drame Sveća na vetru i Gelipter i logorska kurva (1968), prvi od deset tomova epopeje Crveni točak - Avgust četrnaeste (1971), prvi deo trotomnog Arhipelag Gulag (1973), svojevrsne istorije Glavne uprave logora i zatvora u Sovjetskom Savezu. Pošto je sredinom šezdesetih godina uvedena zvanična zabrana pisanja o represijama, objavljivanje Arhipelaga Gulag, kao i dodeljivanje Nobelove nagrade za književnost 1969. godine, bili su povod za proterivanje Solženjicina iz zemlje. Uhapšen je i proteran iz SSSR-a 1974. godine. U izgnanstvu je živeo u Švajcarskoj, a potom u Americi, i za to vreme Solženjicin mnogo piše i objavljuje, postaje poznat kao sjajan poznavalac filozofije, istorije, pa čak i kao prorok, pošto se i danas smatra da su njegove knjige u mnogome doprinele propasti komunizma. U tom periodu nastaju preostali tomovi Arhipelaga Gulag (1975) i Crvenog točka (poslednje dve sveske Aprila sedamnaeste štampane su 1991), poema Pruske noći (1974), te autobiografija Borio se šut s rogatim (1975). Dok je boravio na zapadu, razradio je osnovne koncepcije "pravedništva", "života u istini" i "samoograničenja", kritikujući racionalističko-utilitarističke i globalističke poglede zapadnog sveta. U Rusiju se vraća 1994. godine, i tada je usledio veoma plodan period njegovog književnog rada. On piše i eksperimentalne priče (kakva je dvodelna pripovetka Želabuške naseobine ili povest Adlig Švenkiten, čija se radnja odvija u jednom danu), i lirske minijature (1999), i književno-teorijske tekstove o savremenim ruskim pesnicima, čak i o Brodskom, o "seoskim prozaistima", o Leonovljevom romani Lopov, Alekseju Tolstoju, Čehovu i drugima (od 1998-2004), i nastavak uspomena (četvorotomna knjiga Između čekića i nakvovnja, 1998-2003, posvećena životu u emigraciji), i fiozofsko-istorijske studije (Rusija u ruševinama, 1998, i Dvesta godina zajedno, 1795-1995). Uprkos negativnoj oceni njegovih stavova iz poslednjeg razdoblja, koja ima različite izvore, Solženjicin i dalje zauzima najznačajnije mesto u ruskoj književnosti druge polovine dvadesetog veka.
