„Napisan 1928. godine, kada je autor imao 21 godinu, Gaudeamus predstavlja nastavak Dnevnika/Romana kratkovidog adolescenta (1924–1925) koji je, u isto vreme, blisko povezan sa svim tekstovima koje je Mirča Elijade napisao u istom periodu…
U Gaudeamusu, Elijade je prešao s koncepta na likove, inscenirao je diskusiju kao sukob između različitih ljudi, kao „pozorište ideja“, koristeći međutim stvarne pojedince, svoje tadašnje prijatelje, izdvojene u izvesnoj meri iz pozadine, napola imaginarne, ili napola realne likove, koji još uvek pripadaju jednoj izvornoj stvarnosti, samo njemu poznatoj, ali ne i čitaocima…
Na izvestan način, neplanirano objavljivanje romana nakon autorove smrti dovelo je do toga da tekst postane netransparentan, ali upravo ovaj prividni nedostatak informacija daje tekstu gustinu značenja. Gubeći kvalitet (stopostotne) autobiografije, ili „romana s ključem“, Gaudeamus pridobija važniji vid kvaliteta, postaje roman jedne epohe, ili roman određenog uzrasta iz jedne epohe, istorijski u prvoj varijanti, i aistorijski u drugoj…
U Dnevniku/Romanu kratkovidog adolescenta Elijade uvodi na scenu imaginarne likove koji su često bili ironizovani zbog svojih stavova, prilično smešnih, ali razumljivih s obzirom na godine. Ovde, u Gaudeamusu, pojavljuje se autorova stvarnost, koja je zamišljena da bude nešto sasvim drugo, odnosno portret jedne prave, istinske generacije, doduše, portret koji je konstruisao sam autor. U oba romana se preklapa imaginarno s realnim, ali se ta dva nikada ne poklapaju. Ono što su likovi u prvom romanu zamišljali, svaki polazeći od sopstvenih opsesija, i prikrivajući ih, sada izlaže pripovedač, da ih se oslobodi i da na taj način stvori polazište za portret generacije, koja je s istorijske tačke gledišta stvarna.“
Sorin Aleksandresku, profesor, književni kritičar, semiotičar, lingvista, esejista i prevodilac. Sestrić Mirče Elijadea:
Iz Pogovora, 2018.
Mirča Elijade (Bukurešt, 1907. – Čikago, 1986), jedan je od trojice – uz Emila Siorana i Ežena Joneska – generacijskih i duhovnih svetionika i verovatno svetski najpoznatijih Rumuna dvadesetog veka.
Elijade, istoričar religije, književnik i filozof, čuven je po svojim studijama Istorija verovanja i religijskih ideja, Joga: Besmrtnost i sloboda, Sveto i profano, Kovači i alhemičari, Okultizam, magija i pomodne kulture, Šamanizam i arhajske tehnike ekstaze, Slike i simboli: ogledi o magijsko-religijskoj simbolici, Mit i zbilja, i desetinama drugih dela svih žanrova.
Spremajući 1928. godine diplomski rad o filozofiji u doba renesanse na Filozofskom fakultetu u Bukureštu, naišao je na petotomno izdanje Istorije indijske filozofije Surendranata Dasgupte i, oduševljen delom i temom, potom konkurisao i, uz autorovu pomoć, dobio četvorogodišnju stipendiju za studije indijske filozofije u samoj Indiji. Tako godine od 1929. do 1931. provodi u Kalkuti u kući svog mentora, a potom u himalajskim manastirima, što je sve zajedno ostavilo dubok i definitivan trag u njegovom profesionalnom i privatnom životu. Uz to, ne samo da je izučavao rad i ideje Rabindranata Tagora i Mahatme Gandija, već je obojicu i lično poznavao. Naučio je sanskrit, pali i bengalski jezik (i uz njih je, pored maternjeg rumunskog jezika tečno govorio još i francuski, nemački, italijanski, engleski, hebrejski, farsi).
Za vreme Drugog svetskog rata bio je u diplomatskim misijama u Londonu i Lisabonu. Posle 1945. njegova domovina postaje komunistička država i članica Istočnog bloka, a on zbog svojih ranijih ideja iz kasnih 30-ih godina i pružanja kontroverzne podrške desničarskoj Gvozdenoj gardi, prelazi da živi u Pariz. Do 1958. predaje na Sorboni, a potom odlazi na Čikaški univerzitet. Tamo postaje šef Katedre za istoriju religije koja 1985. dobija njegovo ime. Na njoj je proučavao i predavao do smrti 1986. religiju primitivnih društava i plemena Australije, Polinezije i Afrike, kao i drevne kulture Indije, Egipta, antičke Grčke i Starog Rima.
Mirča Elijade je svojim naučnim radom stekao zasluženu svetsku slavu. Autor je pedesetak naučnih dela u obliku knjiga, a njegova kompletna bibliografija na svim jezicima sastoji se od oko tri hiljade jedinica.
Iako je postao i ostao čuven prevashodno po svojim naučnim delima, najpre iz opravdano stručnih razloga, njegovo književno stvaralaštvo je ostalo u njihovoj senci zbog još jedne lične, ali i nametnute i neobične odluke: naime, Elijade je naučne radove pisao i objavljivao uglavnom na francuskom i engleskom jeziku, a beletrističke isključivo na rumunskom. Time je uticao i na ritam, redosled i širinu (ne)rasprostranjenosti onoga što je napisao. Otud je njegovo prozno književno delo (koje čine desetine knjiga – romana i pripovedaka) u odnosu na akademsko, ostalo nedovoljno, nepravovremeno, pa i asimetrično prevođeno i istraživano.
Po povratku iz Indije u Rumuniju, početkom 30-tih godina 20. veka Elijade je napisao romane Svetlo koje se gasi i Izabel i đavolje vode. Godine 1933. objavljen je roman Maitreji (u kasnijim stranim izdanjima nazvan Bengalska noć), koji ostaje do danas njegovo najčuvenije književno delo. Sa ovim romanom postigao je izvanredan uspeh u Rumuniji; za njega je i nagrađen, te u svojoj 26. godini postaje jedan od najpoznatijih pisaca svog vremena.
Uz doktorsku disertaciju o Jogi, Elijade nastavlja da objavljuje romane: Povratak iz raja (1934), Svetlo koje se gasi (1934), Gradilište (1935), Huligani (1935), Gospođica Kristina (1936), Zmija (1937), Svadba na nebu (1938), Tajna doktora Honigbergera (1940).
Posle boravka u Parizu kao predavača na Sorboni (1945-1958) i odlaska u SAD 1958, gde ostaje profesor na Čikaškom univerzitetu do svoje smrti, napisaće još nekoliko novela i pripovedaka, između svojih najvažnjih naučnih dela. Još nekoliko će ih biti objavljeno posthumno. Među njima su romani Gaudeamus, Mladost bez mladosti, Dnevnik / Roman kratkovidog adolescenta.
Nosilac je velikog broja počasnih doktorata stečenih po celom svetu, kao i dobitnik više ordenja i visokih priznanja.
