Ne mogu i neću
Lidija Dejvis
S engleskog prevela Ivana Đurić Paunović
Godina izdanja: 2015
Format (cm): 21
Broj Strana: 287
ISBN: 978-86-6145-209-3
Cena: 1100 din
-20
%: 880 din
Ne mogu i neću, naslov najnovije zbirke pripovedaka Lidije Dejvis, mogao bi, recimo, da posluži kao uvod u rečenicu, „Ne mogu i neću da pišem kao drugi“, ili „Ne mogu i neću da pravim kompromise s umetničkim izrazom“.
I zaista, kratke proze u ovoj zbirci jesu i nalik nekim drugim pričama, i potpuno različite od svih drugih, što je američkog pisca Dejva Egersa navelo da izjavi kako su proze ove autorke žanr za sebe. Stil, poetska obojenost rečenice, svedenost i skrupuloznost sa svakim od njenih elemenata, kod čitalaca stvaraju utisak da svet koji je njima oslikan posmatraju kroz besprekorno čisto prozorsko okno povremeno zasenčeno i njihovim vlastitim odrazom. Književno odnegovana na delima Kafke, Beketa, Dos Pasosa, Džojsa i drugih pisaca koji su imali visoku svest o jeziku i formi, Lidija Dejvis svoje priče, čija dužina varira od jedne rečenice do tridesetak strana, konstruiše kao zaokružene celine, ali koje svojim značenjem podstiču čitaoca da se i sam bavi kreativnim domišljanjem okruženja njihovog nastanka. Inspirisana svojom svakodnevicom, radom na prevodima, komunikacijom s prijateljima, studentima i neznancima, onim što nam se svima dešava na javi, ali i onim što sanjamo, autorka sastavlja sliku našeg postojanja između dva veka, iz koje izbijaju tuga i strepnja lečene apsurdom i humorom.
Forma kratke priče, u slučaju Lidije Dejvis, upotrebljena je besprekorno i u potpunosti.
Američka spisateljica Lidija Dejvis (1947), pojavila se na književnoj sceni polovinom sedamdesetih godina dvadesetog veka, kada je, u maloj izdavačkoj kući koju je osnovala sa svojim prvim suprugom, piscem Polom Osterom, objavila zbirku priča pod naslovom Trinaesta žena i druge priče (Thirteenth Woman and Other Stories, 1976). Od tada se uglavnom bavi pisanjem kratkih proza koje su svrstane u desetak zbirki. Među njima su i Priče i druge priče (Story and Other Stories, 1985), Da svedemo račun (Break It Down, 1986), Gotovo bez sećanja (Almost No Memory, 1997), Samjuel Džonson je ogorčen (Samuel Johnson is Indignant, 2001), Razne vrste uznemiravanja (Varieties of Disturbance, 2007). Od tih zbirki je 2009. godine, u najvećoj meri, nastao i masivan tom Sabranih priča Lidije Dejvis (The Collected Stories of Lydia Davis). Pored kratkih priča Lidija Dejvis piše i eseje, prikaze i kritike, a takođe je i autorka jednog romana. Njenu prozu odlikuju preciznost, svedenost, humor, mešavina filozofije i poezije.
Na engleskom govornom području spada u red najistaknutijih prevodilaca s francuskog jezika, a za visok kvalitet prevoda dela Blanšoa, Bitora, Simenona, Sartra, Lerisa i, tokom protekle decenije, Flobera i Prusta, dobila je i orden francuske vlade Viteza reda umetnosti i književnosti. Članica je Američke akademije umetnosti, dobitnik niza prestižnih književnih nagrada i stipendija. Radi kao profesor na Državnom univerzitetu Njujorka, Olbani (SUNY) na kome predaje kreativno pisanje.
Lidiji Dejvis je 2013. godine uručena međunarodna književna nagrada „Man Buker“ za celokupan književni rad.