„Poznavati moga oca zapravo je značilo poznavati čoveka okruženog hartijama, beležnicama, salvetama – ispisanim prepoznatljivim rukopisom – (uredno) rasutim na sve strane… Pisanje mu je bilo razlog postojanja. To je bila ta vatra kojoj je težio, najvažniji plamen koji je potpaljivao. I koji se nikad nije gasio…
Ima u njegovom delu razne vatre i plamena, da se stvara i da se razara, da se greje i osvetljava, da se čezne i da se uzme. Zapalio je plamen i marljivo ga održavao. Proučavao je i beležio njegove posledice. Opasnost od plamena ga je podsticala – često bi, govoreći o umetnosti drugih ljudi, pominjao nedostatak „opasnosti", a hvalio „uzbudljivost misli koja je bila u plamenu".
Ta obuzetost vatrom potrajala je do samog kraja. „Ako poželiš mračnije, ubićemo plamen", peva on na svom poslednjem, oproštajnom albumu. Umro je 7. novembra 2016. godine. Sad se oseća više tame, ali plamen nije ubijen. Svaka stranica papira koji je on zacrnio trajno je svedočanstvo jedne goruće duše."
Adam Koen, iz Predgovora, 2018.
Lenard Koen ne bi bio vrhunski pesnik da se nije najviše bavio samim sobom. Ali, istovremeno, on je „retka zver" u tom svetu koji to nije činio prevashodno iz samoljubivosti. Naprotiv, reč je o njegovom načinu da samoanalizom, sumnjom u sebe i bespoštednom samokritikom stigne što dalje u razumevanju lepote, ljubavi, erosa, boga i religije bez kanona. Taj čudovišni spoj sete, radosti i crnog humora dosledno je činio osnovu nenametljivih, a često veličanstvenih stihova tokom svih šezdeset godina njegovog stvaranja, i u književnosti i u muzici.
Koen je jedinstven primer pesnika čije su autentične karakterne osobine (povučenost, skromnost, čak stidljivost), provučene kroz izuzetan talenat, rađale poetsku snagu, hrabrost, rizik, ali i krhkost, nesigurnost – a nadasve mudrost. Stvarao je stihove koji su nastajali u dubokim mikro-oknima duše, a koji bi na izlazu iz kopa postajali sveopšti putokazi. Kao bljesak, od intime do bine. Iako duboko individualni, stihovi koji nisu bili namenjeni drugima kao rešenja, postajali su makro-odgovori na dileme jedinke unutar kolektiva. Stihovi crni od uglja, sijali su nagi pred Univerzumom. Kao da se tiču svakog živog bića. Otud i tolika popularnost njegove poezije i pesama.
Koenovo spajanje iskustava jevrejske, hrišćanske i (zen) budističke kulture stvorilo je originalno i unikatno pesničko delo koje po svom najmanjem zajedničkom sadržaocu pripada ne samo Kanadi, anglosaksonskom i frankofonom tlu, već čitavom književnom univerzumu; zapravo, imaginarnom – svetskom jeziku.
Vladislav Bajac, 2021.
Lenard Koen, kanadski kantautor, pesnik i romanopisac, rođen je 1934. u Montrealu, a preminuo 2016. u Los Anđelesu. Svoj život u književnosti počinje vrlo rano, 1956. kada sa sedamnaest godina objavljuje svoju prvu zbirku poezije Let Us Compare Mythologies (Hajde da poredimo mitologije). Nekoliko godina kasnije izlazi i The Spice-Box of Earth (Kutija sa začinima Zemlje), zahvaljujući kojoj ga kritičari proglašavaju jednim od najboljih mladih pesnika engleskog govornog područja u Kanadi.
Početkom šezdesetih godina, Koen odlazi da živi na grčkom ostrvu Hidra, gde nastaju njegovi romani The Favourite Game (Omiljena igra, 1963) i Beautiful Losers (Divni gubitnici, 1966), kao i zbirke poezije Flowers for Hitler (Cveće za Hitlera, 1964) i Parasites of Heaven (Paraziti raja, 1966).
Po povratku u Ameriku Koen se usredsređuje na muziku te 1967. izlazi njegov prvi studijski album Songs of Leonard Cohen. Tokom narednih decenija, Koen objavljuje dvanaest albuma, koji danas predstavljaju temelj i srž anglosaksonske muzike, a njega svrstavaju među najuticajnije umetnike današnjice. No, Koen ni u cvatu svoje muzičke karijere, prepune nagrada i priznanja, nije napustio svoju prvu ljubav, poeziju. Naime, 1972. izlazi zbirka pesama The Energy of Slaves (Snaga robova), potom 1978. Death of a Lady’s Man (Smrt ljubavnika), a 1984. Book of Mercy (Knjiga Milosti), za koju je dobio nagradu za poeziju, koju dodeljuje Kanadsko udruženje autora.
Sredinom devedesetih, Koen se povlači u zen manastir nadomak Los Anđelesa, gde provodi narednih pet godina. Godine 1999. napušta izolaciju i vraća se (i javnom) pisanju, komponovanju i koncertima. U narednim godinama objavljuje knjige Stranger Music: Selected Poems and Songs (Muzika stranca: Izabrane pesme i songovi, 1993) i Book of Longing (Knjiga čežnje, 2006).
Na srpskom jeziku do sada su mu objavljene knjige poezije Snaga robova (1981), Šta ja radim ovde: Izbor 1956-1986 (1987), obe u izboru i prevodu Vladislava Bajca, zbirka pesama Napredovanje stila (1988), u prevodu Bogdana Mrvoša, romani Omiljena igra (Geopoetika, 2013) i Divni gubitnici (Geopoetika, 2014) u prevodu Vuka Šećerovića i zbirka poezije Plamen objavljena posthumno, u prevodu Vladimira Kopicla (Geopoetika, 2021).
Iako u poodmaklom životnom dobu, Koen je od 2008. do 2012. održao nekoliko svetskih muzičkih turneja, a domaća publika je imala priliku da ga gleda 2009. godine, kada je posetio i Beograd.
Za roman Omiljena igra Koen je 1964. godine dobio „The Quebec Literary Competition Prize“, prvu godišnju književnu nagradu u Kanadi za pisce na engleskom jeziku. Godine 2011. Koen je primio špansku nagradu „Princ od Asturije“.
Među književnim nagradama je i “Inaugural PEN Award for Song Lyrics of Literary Excellence” (nagrada PEN-a za stihove od izuzetne književne vrednosti), koja je Koenu dodeljena 2012. godine. Nagradu „Džuno“ za tekstopisca godine i umetnika godine dobio je 2013.
Njegovo ime često se nalazilo na listi pisaca nominovanih za Nobelovu nagradu za književnost. Koen je primljen u Rokenrol Hol slavnih 2008, primio je Gremi nagradu za životno delo 2010, a pored ostalih, uručena mu je i nagrada „Glen Guld“ 2011. godine.
Preminuo je 7. novembra 2016.
