Dan opričnika dobio je naslov po negdašnjoj gardi, sada bismo rekli, tajnoj policiji iz šesnaestog veka koja je služila pod rukom Ivana Groznog.
Kako polu-legenda kaže bili su obučeni kao monasi, jahali crne konje i nosili metlu i pseću glavu na sedlima „kako bi očistili i oglodali zemlju od izdajnika.” Sorokinovi opričnici iz dvadesetprvog veka voze se u crnim mercedesima i koriste računare, ali se ponašaju kao feudalni gospodari. Radnja romana je smeštena u zemlju velikog brata, u 2028. godinu, gde se sve vrti oko nafte, gasa i nepokolebljive lojalnosti tiraninu. To je satira o današnjoj Rusiji u kojoj većina političara i birokrata ima delimičnu prošlost vezanu za tajne službe.
Po običaju oštar u kritici sopstvenog društva, Sorokin ovako objašnjava stav o vlasti: „Rusija ima patološku naklonost ka vladanju zato što većina naših vladara veruje da vlast postoji samo ako je apsolutna. Pogledajte samo primere Ivana Groznog i Staljina.”
No, naravno da ova zanimljiva i svevremenska priča ne bi imala efekta da nije ispisana vrhunskim književnim stilom: Sorokin kao da je ovde hteo da testira ruski jezik i da vidi koliko (jezik) može da izdrži.
Dan opričnika je smešna knjiga o strašnim stvarima.
Vladimir Sorokin, ruski romansijer, pripovedač, dramaturg i scenarista, rođen je 1955. godine u Bikovu (Podmoskovlje). Mada je stekao diplomu inženjera za naftu i gas, veoma rano je počeo da se bavi pisanjem, grafikom, slikarstvom i konceptualnom umetnošću pod uticajem ruskog andergraunda osamdesetih (ilustrovao je više od pedeset knjiga). Sorokinov književni debi (poezija) povezuje se sa 1972. godinom, posle čega, mada intenzivno piše, čitavu deceniju gotovo ništa ne objavljuje. Godine 1985. u pariskom časopisu A-Ja objavljuje izbor od šest priča i (u izdanju čuvene kuće Sintaksis Andreja Sinjavskog), roman Red. Tek marta 1992. godine ovaj roman je objavio i ruski časopis Umetnost filma.
Autor je sledećih romana: Norma (1979–1983), Red (1983), Trideseta Marinina ljubav (1982–1984, prvi put objavljen 1995), Roman (1994), Srca četvorice (1994), Plavo salo (1999), trilogije Led (2002), Broov put (2004), 23.000 (2005), Dan opričnika (2006, Geopoetika 2008), Šećerni Kremlj (2008, Geopoetika 2010), Mećava (2010, Geopoetika 2012), Telurija (2014, Geopoetika 2015). Objavio je i veliki broj zbirki novela, priča i eseja: Gozba, Jutro jednog snajperiste, Moskva, Mesec dana u Dahauu, Eros Moskve, Konjska čorba, Hirošima, Nišan, Crni konj sa belim okom itd. Napisao je i veliki broj pozorišnih komada: Zemunica (1985), Ruska baka (1988), Poverenje (1989), Dismorfomanija(1990), Jubilej (1993), Hochzeitsreise (1995), Šči (1996), Dostoevsky-Trip (1997), Peljmeni (1997), Srećna Nova (1998), Kapital (2006), Zanošenje (2009). Potpisuje i veoma zapažene i nagrađivane filmske scenarije: Bezumni Fric (1994), Moskva (2001), Kopejka (2001), "4"(2004), Meta (2011), Dau (2013). Napisao je i libreto za operu Rozentalova deca na muziku Leonida Desjatnikova, koja je premijerno izvedena 2005. godine u Boljšom teatru. Na Venecijanskom bijenalu 2015. Sorokin je izveo performans u „Paviljonu Telurija", a 2017. godine u Talinu je priredio izložbu slika i grafika.
Dobitnik je velikog broja nagrada „Narodni Buker" i „Andrej Beli" – za posebne zasluge u ruskoj književnosti (2001), nagrade „Liberti" (2005) za doprinos rusko-američkoj kulturi, kao i rusko-italijanske nagrade „Maksim Gorki" za roman Led (2010). Roman Mećava dobio je 2010. godine nagradu NOS (Nova slovesnost), najprestižniju rusku nagradu „Velika knjiga" 2011, a nagradu kineskih izdavača i prevodilaca koja se dodeljuje za najbolji strani roman 2012. Roman Plavo salo dobio je 2012. godine nagradu „Twitter Prize" kao najbolji strani roman, koja se dodeljuje glasanjem na japanskom tviteru. Za člana Nemačke akademije za jezik i književnost izabran je 2013.
Dela Vladimira Sorokina prevedena su na engleski, francuski, nemački, italijanski, holandski, finski, švedski, poljski, srpski, estonski, japanski, korejski i druge jezike.
