Tri godine posle objavljivanja romana Omiljena igra, Koen je 1966. iznenadio javnost svojim drugim romanom. Ne pojavom, već sadržajem i stilom: Divni gubitnici su po svojim temama, kao i izuzetnom modernošću, na ivici drskog eksperimenta, zatekli pre svega oficijelnu kritiku koja nije znala kako da odgovori na ovakav izazov. Pred čitaocima, i kritičarima, bila je proza potpuno drugačija od prethodne: glavni lik je indijanska svetica iz 17. veka, radnja se vrti oko ljubavnog trougla, tu je separatistički pokret Kvebeka, antagonizmi i bombe između kanadskih frankofona i anglofona i dr. Roman je koristeći širok dijapazon književnih tehnika, aluzija, mašte i simbolike obilovao seksualnošću, misticizmom, drogama – radikalizmom 60-ih...
No, danas, pola veka od nastanka, Divni gubitnici su postali nacionalni kanon: roman je i zvanično proglašen prvom knjigom koja je u kanadsku književnost uvela postmodernizam. Za razliku od početne prodajne skepse, postao je stalno i sigurno prodavani roman koji je do sada, zajedno sa prethodnim, prodat u desetak miliona primeraka. Naravno da na ovaj broj nisu uticali samo književni razlozi; Koen je iz decenije u deceniju, svi smo tome svedoci, sve popularniji kantautor, pesnik i majstor koncertne magije. Njegovih osamdeset godina liče na nečiju mladost. Ali, ni Koen ne bi bio to što jeste da za Divne gubitnike nije samoironično rekao da je to: „više posledica sunčanice nego knjiga“, misleći na sunce grčkog ostrva Hidra, na kojem je pisao roman. A mi dodajemo tom činu pisanja amfetamine, ploče Reja Čarlsa i post koji je držao komponujući (!) knjigu zarad dosezanja njemu uhvatljivih razloga...
Vladislav Bajac
Kritičar Boston glouba roman je poredio sa prozom Džejmsa Džojsa, a Si-Bi-Si ga je kvalifikovao kao „jedno od najradikalnijih i najneobičnijih književnih dela ikada objavljenih u Kanadi“.
„Najodbojnija knjiga ikada napisana u Kanadi... važan promašaj. Istovremeno, to je verovatno najzanimljivija kanadska knjiga u ovoj godini.“
Robert Fulford, Toronto Star
„Najživlji, najhrabriji i očaravajući savremeni roman.“
Majkl Ondatje, 1970
Lenard Koen, kanadski kantautor, pesnik i romanopisac, rođen je 1934. u Montrealu, a preminuo 2016. u Los Anđelesu. Svoj život u književnosti počinje vrlo rano, 1956. kada sa sedamnaest godina objavljuje svoju prvu zbirku poezije Let Us Compare Mythologies (Hajde da poredimo mitologije). Nekoliko godina kasnije izlazi i The Spice-Box of Earth (Kutija sa začinima Zemlje), zahvaljujući kojoj ga kritičari proglašavaju jednim od najboljih mladih pesnika engleskog govornog područja u Kanadi.
Početkom šezdesetih godina, Koen odlazi da živi na grčkom ostrvu Hidra, gde nastaju njegovi romani The Favourite Game (Omiljena igra, 1963) i Beautiful Losers (Divni gubitnici, 1966), kao i zbirke poezije Flowers for Hitler (Cveće za Hitlera, 1964) i Parasites of Heaven (Paraziti raja, 1966).
Po povratku u Ameriku Koen se usredsređuje na muziku te 1967. izlazi njegov prvi studijski album Songs of Leonard Cohen. Tokom narednih decenija, Koen objavljuje dvanaest albuma, koji danas predstavljaju temelj i srž anglosaksonske muzike, a njega svrstavaju među najuticajnije umetnike današnjice. No, Koen ni u cvatu svoje muzičke karijere, prepune nagrada i priznanja, nije napustio svoju prvu ljubav, poeziju. Naime, 1972. izlazi zbirka pesama The Energy of Slaves (Snaga robova), potom 1978. Death of a Lady’s Man (Smrt ljubavnika), a 1984. Book of Mercy (Knjiga Milosti), za koju je dobio nagradu za poeziju, koju dodeljuje Kanadsko udruženje autora.
Sredinom devedesetih, Koen se povlači u zen manastir nadomak Los Anđelesa, gde provodi narednih pet godina. Godine 1999. napušta izolaciju i vraća se (i javnom) pisanju, komponovanju i koncertima. U narednim godinama objavljuje knjige Stranger Music: Selected Poems and Songs (Muzika stranca: Izabrane pesme i songovi, 1993) i Book of Longing (Knjiga čežnje, 2006).
Na srpskom jeziku do sada su mu objavljene knjige poezije Snaga robova (1981), Šta ja radim ovde: Izbor 1956-1986 (1987), obe u izboru i prevodu Vladislava Bajca, zbirka pesama Napredovanje stila (1988), u prevodu Bogdana Mrvoša, romani Omiljena igra (Geopoetika, 2013) i Divni gubitnici (Geopoetika, 2014) u prevodu Vuka Šećerovića i zbirka poezije Plamen objavljena posthumno, u prevodu Vladimira Kopicla (Geopoetika, 2021).
Iako u poodmaklom životnom dobu, Koen je od 2008. do 2012. održao nekoliko svetskih muzičkih turneja, a domaća publika je imala priliku da ga gleda 2009. godine, kada je posetio i Beograd.
Za roman Omiljena igra Koen je 1964. godine dobio „The Quebec Literary Competition Prize“, prvu godišnju književnu nagradu u Kanadi za pisce na engleskom jeziku. Godine 2011. Koen je primio špansku nagradu „Princ od Asturije“.
Među književnim nagradama je i “Inaugural PEN Award for Song Lyrics of Literary Excellence” (nagrada PEN-a za stihove od izuzetne književne vrednosti), koja je Koenu dodeljena 2012. godine. Nagradu „Džuno“ za tekstopisca godine i umetnika godine dobio je 2013.
Njegovo ime često se nalazilo na listi pisaca nominovanih za Nobelovu nagradu za književnost. Koen je primljen u Rokenrol Hol slavnih 2008, primio je Gremi nagradu za životno delo 2010, a pored ostalih, uručena mu je i nagrada „Glen Guld“ 2011. godine.
Preminuo je 7. novembra 2016.
