„Postoji li kanadski roman jednako uverljiv, sa isto tako dobro uhvaćenim mladalačkim nemirom, kao Selindžerov Lovac u raži? Apsolutno!... prvi roman Lenarda Koena Omiljena igra! Jedan od deset najboljih kanadskih romana dvadesetog veka.“
Globe and Mail (januar 2000)
„Ovo je ona vrsta knjige koja sama sebi postaje pravilo, iz prostog razloga što ne postoji ništa drugo sa čim bi se mogla uporediti."
Calgary Albertan
Ima mnogih koji Omiljenu igru ipak porede sa filmom Sema Mendeza Američka lepota. Bili u pravu ili ne, time knjigu svrstavaju među kultne i neprolazne vrednosti. Mada, najmanje bi se pogrešilo kada bi se ovaj Koenov roman prvenac, napisan u njegovoj 29. godini, poredio sa bilo čim drugim što je zapravo on sam napisao. Jer preko montrealskog odrastanja, mladosti, putenosti, erotike i prve ljubavi Koen tj. junak prelazi put od sveta mašte do sveta realnosti: to je doba u kojem se do tada Koen tj. junak događao stvarima, a od tada su se stvari počele događati njemu.
Iako proza, ovaj roman je oda pesničkom duhu i jeziku, molitva lepoti; kristalno čisto obožavanje lepote, žene, tela, žene u telu. („Jadna savršena lepoto!“, Koen). Kakva šteta što Koen nije objavio više proznih knjiga osim ove i Divnih gubitnika! Kakva bi to literatura danas mogla biti!? No, zapravo, ipak, znamo: ako nemamo prozu, imamo njegovu poeziju. Eto kako bi mu proza izgledala! Uostalom, to se već dalo prepoznati pre pola veka, u Omiljenoj igri, te 1963. godine. Tada je u Grčkoj završio pisanje ovog romana zahvaljujući višegodišnjoj stipendiji koju je dobio od Umetničkog saveta Kanade. Kada je 2012. dobijao Nagradu Glen Guld, Koen je novčani deo od pedeset hiljada dolara poklonio (vratio) istom tom Umetničkom savetu Kanade za potrebe stipendiranja novih mladih umetnika, rečima da (kao jedan od prvih stipendista): „Bez pomoći i ohrabrenja Kanadskog saveta nikada ne bih ni napisao Omiljenu igru.”
Dodajmo: a mi ne bismo imali roman od pre pola veka koji kao da je danas napisan.
Vladislav Bajac
Lenard Koen, kanadski kantautor, pesnik i romanopisac, rođen je 1934. u Montrealu, a preminuo 2016. u Los Anđelesu. Svoj život u književnosti počinje vrlo rano, 1956. kada sa sedamnaest godina objavljuje svoju prvu zbirku poezije Let Us Compare Mythologies (Hajde da poredimo mitologije). Nekoliko godina kasnije izlazi i The Spice-Box of Earth (Kutija sa začinima Zemlje), zahvaljujući kojoj ga kritičari proglašavaju jednim od najboljih mladih pesnika engleskog govornog područja u Kanadi.
Početkom šezdesetih godina, Koen odlazi da živi na grčkom ostrvu Hidra, gde nastaju njegovi romani The Favourite Game (Omiljena igra, 1963) i Beautiful Losers (Divni gubitnici, 1966), kao i zbirke poezije Flowers for Hitler (Cveće za Hitlera, 1964) i Parasites of Heaven (Paraziti raja, 1966).
Po povratku u Ameriku Koen se usredsređuje na muziku te 1967. izlazi njegov prvi studijski album Songs of Leonard Cohen. Tokom narednih decenija, Koen objavljuje dvanaest albuma, koji danas predstavljaju temelj i srž anglosaksonske muzike, a njega svrstavaju među najuticajnije umetnike današnjice. No, Koen ni u cvatu svoje muzičke karijere, prepune nagrada i priznanja, nije napustio svoju prvu ljubav, poeziju. Naime, 1972. izlazi zbirka pesama The Energy of Slaves (Snaga robova), potom 1978. Death of a Lady’s Man (Smrt ljubavnika), a 1984. Book of Mercy (Knjiga Milosti), za koju je dobio nagradu za poeziju, koju dodeljuje Kanadsko udruženje autora.
Sredinom devedesetih, Koen se povlači u zen manastir nadomak Los Anđelesa, gde provodi narednih pet godina. Godine 1999. napušta izolaciju i vraća se (i javnom) pisanju, komponovanju i koncertima. U narednim godinama objavljuje knjige Stranger Music: Selected Poems and Songs (Muzika stranca: Izabrane pesme i songovi, 1993) i Book of Longing (Knjiga čežnje, 2006).
Na srpskom jeziku do sada su mu objavljene knjige poezije Snaga robova (1981), Šta ja radim ovde: Izbor 1956-1986 (1987), obe u izboru i prevodu Vladislava Bajca, zbirka pesama Napredovanje stila (1988), u prevodu Bogdana Mrvoša, romani Omiljena igra (Geopoetika, 2013) i Divni gubitnici (Geopoetika, 2014) u prevodu Vuka Šećerovića i zbirka poezije Plamen objavljena posthumno, u prevodu Vladimira Kopicla (Geopoetika, 2021).
Iako u poodmaklom životnom dobu, Koen je od 2008. do 2012. održao nekoliko svetskih muzičkih turneja, a domaća publika je imala priliku da ga gleda 2009. godine, kada je posetio i Beograd.
Za roman Omiljena igra Koen je 1964. godine dobio „The Quebec Literary Competition Prize“, prvu godišnju književnu nagradu u Kanadi za pisce na engleskom jeziku. Godine 2011. Koen je primio špansku nagradu „Princ od Asturije“.
Među književnim nagradama je i “Inaugural PEN Award for Song Lyrics of Literary Excellence” (nagrada PEN-a za stihove od izuzetne književne vrednosti), koja je Koenu dodeljena 2012. godine. Nagradu „Džuno“ za tekstopisca godine i umetnika godine dobio je 2013.
Njegovo ime često se nalazilo na listi pisaca nominovanih za Nobelovu nagradu za književnost. Koen je primljen u Rokenrol Hol slavnih 2008, primio je Gremi nagradu za životno delo 2010, a pored ostalih, uručena mu je i nagrada „Glen Guld“ 2011. godine.
Preminuo je 7. novembra 2016.
