Obična tabla s nazivom ulice dovoljna je talentovanom piscu da počne sa zamišljanjem priče. Tako je roman General Samoća, prvi roman Erika Faja, nastao pošto je autor, izlazeći iz jednog pariskog parka, spazio tablu „Ulica Simona Bolivara”.
U jeku rata za nezavisnost Južne Amerike, koji je predvodio Simon Bolivar, jedan kraljevski španski puk, pod komandom generala Soledada, tajanstveno je nestao u džungli, privučen nepoznatim vatrama na horizontu. Drugi general, San Martinez, Soledadov najbolji prijatelj i suparnik kod neuhvatljive Marije-Elene del Tesko, čija slika lebdi nad divljinom, uzalud i nestrpljivo čeka svog kolegu, čije elitne jedinice treba da budu pojačanje u predstojećoj presudnoj bici s pobunjenicima. Mnogo godina kasnije, jedna španska patrola ući će u trag onome što se dogodilo sa nestalom vojskom i njenim zapovednikom. No samo će San Martinez saznati tajnu do kraja, i neće je saopštiti nikome. Da li je general Samoća on, usamljen u svom otkriću? Ili Soledad, čije ime i znači samoća? Ili možda čovek pred Prirodom, u njenim najmanjim manifestacijama kao što je ljudski miris, i najvećim kao što su vulkanske erupcije i zemljotresi.
Napeta i uzbudljiva priča o polaganom propadanju jednog carstva, jedne ljubavi i jednog prijateljstva. Prvi, i otrovno elegantan roman.
Francuski pisac i novinar agencije Rojters, Erik Faj (1963), autor je dvadesetak zapaženih knjiga – romana, pripovedaka i eseja – a za kratki roman Nagasaki dobio je krajem oktobra 2010. Veliku nagradu Francuske akademije.
Čuveni francuski kritičar Reno Martinjon, oduševljen njegovim romanom prvencem Usamljeni general (Le Général Solitude, 1995) napisao je za Figaro literer, književni dodatak dnevnika Figaro, da „zalazi u predele po kojima su bludeli Dostojevski i Kafka“. Za zbirku pripovedaka Ja sam čuvar svetionika (Je suis le gardien du phare, 1998), dobio je nagradu „Deux Magots“, a za roman Krstarenje na kiši (Croisière en mer des pluies, 1999) Uneskovu nagradu „Fransoa Galimar“.
Na veliki uspeh kod kritike i čitalačke publike naišli su i njegovi romani Pepeo moje budućnosti (Les cendres de mon avenir, 2002) i Moji noćni vozovi (Mes trains de nuit, 2005). Napisao je i više eseja o Ismailu Kadareu. O svom detinjstvu, odrastanju i o tome šta znači biti pisac, govori u svom autobiografskom delu Uvek ćemo imati Pariz (Nous aurons toujours Paris, 2009).
