Kosri je kultni pisac egipatskog porekla, mladić od devedeset četiri godine, koji živi u istoj hotelskoj sobi još od 1945. godine kad je iz Kaira stigao u Pariz. Ovaj dendi – usamljenik, uzdignut u nebesa od kritike, kome su se divili Henri Miler i Alber Kami, napisao je do sada svega osam knjiga, u skladu sa svojom životnom filozofijom da lenjost nije mana već vrsta kontemplacije i meditacije.
Piše na francuskom, ali su likovi njegovih romana smešteni u Egipat.
U romanu Siroti i gordi Kosri varira svoju večitu temu o pravdi i nepravdi, o bogatima i siromašnima, od kojih ovi drugi maštovitim sposobnostima nadmudruju sistem i pokušavaju da moralne vrednosti postave na pijedestal koji zaslužuju. U centru priče su groteskne epizode o bogaljima, starcima, snovima, sreći...
Kosri je majstor kompozicije, a iznad svega vrhunski stilista koji ne beži od istovremene „prizemnosti“ upotrebe prosedea trilera. Iako knjiga obiluje opisima bede i beščašća, Kosrijev naivni optimizam pobeđuje i na vrh vrednosnog sistema uzdiže širinu duha (svoju i junaka romana), a na mesto koje realno zaslužuju spušta društvena priznanja, novac i titule.
Alber Kosri (1913, Kairo - 2008, Pariz) iako poreklom Egipćanin, pisao je na francuskom. Prvu knjigu Ljudi koje je Bog zaboravio napisao je kad je imao dvadeset sedam godina. Tu je knjigu na engleski preveo Henri Miler i ona je u SAD objavljena 1940. godine. Zatim slede romani: Kuća izvesne smrti (1944), Lenjivci iz plodne doline (1948), Siroti i gordi (1955), Nasilje i propast (1964), Zavera lakrdijaša (1975), Ambicija u pustinji (1984) i Boje prljavštine (1999).
Po njegovim romanima snimljeni su i filmovi koje je režirala egipatska rediteljka Ašma el Bakri: Siroti i gordi (1991) i Nasilje i propast (2004). Dobio je značajne nagrade, među kojima su „Grand Prix de La Francophonie de l’Académie Française", 1990, „Prix Méditerranée", 2000, „Grand Prix Poncetton de la SGDL", 2005.
