Boris Miljković više nije „novi pisac“ u našoj kulturi. Sada je (samo) pisac. Šta je u tome po njega dobro, a šta loše?
Dobro je što je drugom knjigom po redu stvorio mogućnost da potvrdi svoju želju o neophodnosti bivanja u književnosti. Loše je što se prvom knjigom obavezao da dobro piše.
Ali to „loše“ pretvoriće se u dobro: kada ga u ovoj zbirci priča uporedimo sa onim u prethodnoj (a poređenje je, neminovno), videćemo da se nije sve završilo samo jasnijom žanrovskom slikom. Ove priče jesu onaj autor iz Čaja na Zamaleku, ali i jedan novi, „književniji“ autor.
Boris Miljković je diplomirao filmsku i televizijsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Tokom 80-ih bio je autor niza televizijskih emisija i filmova. Niko kao ja, Rokenroler, Ruski umetnički eksperiment i Šumanović – komedija umetnika, samo su neki od naslova. Autor je dokumentarnog narativa Put u budućnost, Umetnost buke, Kreativne industrije i Utopija, koje se bave ličnim čitanjem jugoslovenske likovne umetnosti i kreativnih veština druge polovine 20. veka, u produkciji RTS-a. Njegovi video-radovi predstavljeni su na izložbama u Muzeju savremene umetnosti u Hjustonu. Na Sorboni je krajem 2000. i početkom 2001. godine bila postavljena njegova video-instalacija Medijska opera. Režirao je pozorišne predstave u Narodnom pozorištu i Ateljeu 212, i radio je video-instalacije za predstave Dejana Mijača. Napisao je četiri knjige kratkih priča i novela koje su objavile izdavačke kuće Geopoetika i Samizdat B92, a za roman Čaj na Zamaleku (Geopoetika, 2002) dobio je Nagradu „Isidora Sekulić". Roman Jugosloveni (Geopoetika, 2020) bio je u užem izboru za Ninovu nagradu 2021. godine. Radi kao kreativni direktor na RTS-u i predaje na Univerzitetu u Novom Sadu. Realizovao je 2020. godine dugometražni film Povratak kući, Marina Abramović i njena deca, koji se prikazuje na velikim svetskim festivalima dokumentarnog filma.
