Početkom pedesetih godina u Moskvi gotovo istovremeno niče sedam visokih zgrada nalik na Empajer stejt bilding (još jedna od pokaznih vežbi uzdizanja mlade socijalističke države iz pepela Drugog svetskog rata). U jednoj od njih žive istaknuti naučni i javni radnici SSSR. U romanu se prepliću dve priče – jedna o životu porodice Novotkanih uz ljubavni trougao i celu plejadu mladih šminkera, budućih šezdesetaša, ljubitelja džeza i svega modernog što dolazi sa Zapada. Druga, politička, zasnovana je na sukobu SSSR–SFRJ iz 1948. godine. Ispostavlja se da Tito i Staljin istovremeno kuju planove o atentatu na protivnika, Tito se čak lično pojavljuje u Moskvi sa čitavom svojom pratnjom (Đilas, Ranković, Kardelj, Moša Pijade), a Šturman Ešterhazi je, zapravo, kontrašpijun koji radi za „srpsko-hrvatske hajduke“. Sa svoje strane Staljin ima plan da u SFRJ izvede desantnu akciju, izoluje rukovodstvo države, a zatim uz pomoć patriotskih snaga SFRJ sprovede aktivna dejstva na stvaranju državnih struktura nezavisnih i istovremeno bratskih država Južnih Slovena koje će se izdvojiti iz Federacije.
Knjiga Moskva kva-kva nastala je 2005. godine u Moskvi i Bijaricu.
Vasilij Aksjonov je živa legenda. Najmarkantnija figura ruskih šezdesetaša. Čitava plejada pisaca izašla je iz njegovog šinjela. Za razliku od mnogih, nikad nije otvoreno igrao na kartu svog sukoba sa vlašću, i ne trudeći se da iz toga izvuče bilo kakvu korist. Ako u njegovoj prozi ima bunta, on nije napadno bučan kao rok, niti beznadežno tužan kao bluz. Njegova proza je – džez.
Vasilij Aksjonov je rođen 1932. u Kazanju, a u detinjstvu je nekoliko godina proveo u Magadanu, gradu u kojem je njegova majka Jevgenija Ginzburg bila u progonstvu. Završio je medicinski fakultet i jedno vreme radio u bolnici. Kao pisac se proslavio romanom Kolege (1960), po kojem je snimljen i film. Taj roman, kao i Karta za zvezde, Narandže iz Maroka i Vreme je, moj druže, vreme je, učinile su Aksjonova jednim od lidera takozvane mlade proze, koja je uz mnogo pompe stupila na scenu krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina.
Aksjonovljeva dela izazvala su mnogo polemike među kritičarima, budući da se bavio problemima perioda otopljavanja, pre svega večnim konfliktom između očeva i dece, do kojeg je došlo u procesu odricanja od totalitarne prošlosti. Njegovu prozu odlikuje ispovedni karakter i naglašeno interesovanje za unutrašnji svet junaka i ljudsku psihologiju uopšte.
Krajem šezdesetih godina Aksjonov poseže za zabranjenim spisateljskim oružjem – totalnom satirom, kako ju je sam nazvao. Kritičari postaju sve oštriji, napada ga čak i sam Hruščov, a u drugoj polovini sedamdesetih sve se dodatno komplikuje činjenicom da je Aksjonov svoja dela počeo da objavljuje u inostranstvu (pre svega u SAD). Učestvovao je u stvaranju sada već čuvenog časopisa Metropol kojim su se pisci odlučno ogradili od socrealizma kao vladajućeg književnog pravca. Emigrirao je u Ameriku 1980. godine i ubrzo mu je bilo oduzeto sovjetsko državljanstvo. Nastanio se u Vašingtonu i nastavio aktivno da radi. Bavio se pisanjem i na jednom univerzitetu u tom gradu predavao rusku književnost. Državljanstvo mu je vraćeno 1990. Iako je u SAD proveo mnogo godina – kako sâm kaže Amerika je njegova kuća – on se ne oseća kao Amerikanac i nikada se tako neće osećati. Dela koja je napisao u emigraciji svedoče o tome da je jedino Rusija u fokusu njegovih interesovanja – iako emigrant, Aksjonov ostaje istinski ruski pisac.
Junaci njegovih dela su mladi ljudi skeptički nastrojeni prema sovjetskoj stvarnosti, nihilisti puni stihijnog osećanja prividne slobode, koje interesuju zapadna muzika i književnost – sve ono što je bilo u suprotnosti sa orijentirima koje je postavila prethodna generacija. U kasnijim delima sve više se oseća filozofski pristup u razmišljanjima o neuspehu „otopljavanja" i labilnoj prirodi čoveka koji je sve svoje nade polagao upravo u te promene. Preminuo je 2009. godine u Moskvi.
