Roman Podzemlje (Underworld, 1997) s razlogom se smatra DeLilovim remek-delom. U njemu pisac na virtuozan način uspeva da obuhvati ne samo pedesetak godina istorije Sjedinjenih Država u drugoj, po mnogo čemu uzbudljivijoj, polovini dvadesetog veka, već i da se kroz priču o prividno, ali samo prividno sasvim običnom junaku, Niku Šeju, smelo dotakne korena egzistencijalnih strahova i nedoumica kojima je presudno obeleženo i današnje vreme, ne samo u Americi.
U anketi koju je Njujork tajms sproveo među istaknutim američkim piscima, Podzemlju je pripalo drugo mesto na listi najznačajnijih američkih romana u poslednjih dvadeset pet godina.
DeLilo se u Podzemlju suvereno kreće kroz vreme (poslednjih pedesetak godina) i prostor (Harlem, Feniks, Vijetnam, Kazahstan, Teksas, Bronks), preplićući sudbine izmaštanih likova sa pričama o istaknutim protagonistima američke istorije (Frenk Sinatra, Dž. Edgar Huver, Leni Brus). Pravo središte njegovog zanimanja, međutim, jesu "beline na mapi“, tačnije poligoni za nuklearne probe, a glavni akteri njegove priče zapravo su žrtve nuklearnih eksplozija – stvarnih i zamišljenih.
Martin Ejmis, The New York Times
Čitava DeLilova povest računa na našu privrženost pričama koje nosimo u sebi, na našu spremnost da im se u svakom trenutku vratimo. Na to je ukazano u maestralnom prologu romana, u kome je oživljen jedan čuveni bejzbol meč iz 1951. godine, okršaj između Džajantsa i Dodžersa. Čitalac ne mora da zna ništa o bejzbolu da bi osetio uzbudljivost i naslutio mnogobrojne simboličke aspekte ove istorijske utakmice.
Majkl Vud, London Review of Books
Don DeLilo spada u red najznačajnijih savremenih američkih romanopisaca. Od svog prvog romana, objavljenog 1971. godine pod naslovom Amerikana, napisao je petnaest romana. Dobitnik je mnogih nacionalnih i međunarodnih nagrada, među kojima su Nacionalna nagrada za beletristiku za roman Bela buka (1985), PEN/Fokner nagrada za prozu za roman Mao II (1992), Nagrada Jerusalim za celokupno delo (1992), kao i Orden Vilijam Din Hauels (2000), koji dodeljuje Američka akademija umetnosti, za roman Podzemlje, u književnom časopisu Njujork tajms buk rivju svrstan među tri najbolja romana u poslednjih dvadeset pet godina. Godine 2008. dobio je Orden časti Nacionalnog udruženja umetnika, za izuzetno ostvarenje u književnosti. Nagrada PEN/Sol Belou, u čijem žiriju je Filip Rot, za posebna dostignuća u američkoj književnosti dodeljena mu je 2010. godine, a dobitnik je i novoustanovljene Nagrade za američku beletristiku Kongresne biblioteke u 2013. godini, koja se dodeljuje piscima čija dela ne odlikuje samo umetničko umeće i originalnost već su i „snažan, jedinstven i rečit glas o američkom iskustvu". Sa svojom prvom zbirkom kratkih priča Anđeo Esmeralda, bio je finalista za dve nagrade: Nagradu za priču 2012. godine i PEN/Fokner nagradu za fikciju, takođe za 2012. godinu. Iste godine DeLilo je primio književnu nagradu Karl Sandburg na univerzitetu Ilinois u Čikagu.
U novembru 2015. odlikovan je Medaljom za izuzetan doprinos američkoj književnosti. Nagrada se dodeljuje za životno delo i pripada instituciji Nacionalne nagrade za književnost (National Book Award), čiji je DeLilo takođe raniji dobitnik.
Autor je i tri drame i na desetine pripovedaka i eseja koji se bave kako umetničkim tako i fenomenima američke stvarnosti.
