Erik Majkl Paker ima dvadeset osam godina i bogatstvo koje se meri milijardama dolara. U svojoj produženoj beloj limuzini ovaj Odisej poslednje godine milenijuma jezdi s jednog kraja Menhetna na drugi da bi stigao do Entonijeve berbernice, u koju je odlazio i njegov otac. Na tom bezmalo celodnevnom putovanju, Paker dolazi u verbalni, fizički, i seksualni kontakt s ljudima koji su privatno i poslovno vezani za njega. Da bi ga dovezao do odredišta, njegov vozač čini sve ne bi li se probio kroz zastoje u saobraćaju nastale zbog masovnih antiglobalističkih demonstracija, sahrane poznatog repera, posete predsednika i napada anarhista.
U Njujorku ključa kao u loncu, ali ovog tajkuna brine jedino njegova pogrešna procena o slabljenju i padu vrednosti jena. Ta greška istovremeno predstavlja i okidač za (auto)destruktivnost nesagledivih posledica.
Iako je radnja romana smeštena u april dvehiljadite godine, DeLilo Kosmopolis piše imajući na umu ono što se zbilo 11. septembra; on se ne bavi onim što je bilo posle, već opisuje ono što je prethodilo tragičnom događaju.
Koristeći svoje najjače oružje, jezik, inače predmet velikog interesovanja mnogih izučavalaca, pisac raskrinkava civilizaciju velikih pretenzija kao posustalu, bezidejnu, zlu. Taj jezik, ogoljen, gotovo uglađan, ne ostavlja mesta iluzijama ni optimizmu.
„Don DeLilo je pisac visoke klase. Originalan je, raznovrstan i neumoljiv u svom preziru prema dojučerašnjim emocionalnim izvesnostima.“
Džon Apdajk
„Ime Don DeLilo nezaobilazno je u svakom razmišljanju o budućnosti američke književnosti.“
Washington Post Book World
Don DeLilo spada u red najznačajnijih savremenih američkih romanopisaca. Od svog prvog romana, objavljenog 1971. godine pod naslovom Amerikana, napisao je petnaest romana. Dobitnik je mnogih nacionalnih i međunarodnih nagrada, među kojima su Nacionalna nagrada za beletristiku za roman Bela buka (1985), PEN/Fokner nagrada za prozu za roman Mao II (1992), Nagrada Jerusalim za celokupno delo (1992), kao i Orden Vilijam Din Hauels (2000), koji dodeljuje Američka akademija umetnosti, za roman Podzemlje, u književnom časopisu Njujork tajms buk rivju svrstan među tri najbolja romana u poslednjih dvadeset pet godina. Godine 2008. dobio je Orden časti Nacionalnog udruženja umetnika, za izuzetno ostvarenje u književnosti. Nagrada PEN/Sol Belou, u čijem žiriju je Filip Rot, za posebna dostignuća u američkoj književnosti dodeljena mu je 2010. godine, a dobitnik je i novoustanovljene Nagrade za američku beletristiku Kongresne biblioteke u 2013. godini, koja se dodeljuje piscima čija dela ne odlikuje samo umetničko umeće i originalnost već su i „snažan, jedinstven i rečit glas o američkom iskustvu". Sa svojom prvom zbirkom kratkih priča Anđeo Esmeralda, bio je finalista za dve nagrade: Nagradu za priču 2012. godine i PEN/Fokner nagradu za fikciju, takođe za 2012. godinu. Iste godine DeLilo je primio književnu nagradu Karl Sandburg na univerzitetu Ilinois u Čikagu.
U novembru 2015. odlikovan je Medaljom za izuzetan doprinos američkoj književnosti. Nagrada se dodeljuje za životno delo i pripada instituciji Nacionalne nagrade za književnost (National Book Award), čiji je DeLilo takođe raniji dobitnik.
Autor je i tri drame i na desetine pripovedaka i eseja koji se bave kako umetničkim tako i fenomenima američke stvarnosti.
