Ova originalna i savremena knjiga napisana cela u formi četa, glavne i usputne onlajn komunikacije, istovremeno je i roman i studija o razumevanju i nerazumevanju, identitetu, pandemiji usamljenosti, strahu, sumnji, postojanju, odsutnosti i prisutnosti... Koristeći najraznovrsnija jezička i stilska sredstva – žargon, namerne greške, templejte za popunjavanje praznina, tekstualno izražene emodžije, autorka nas vodi od malih razgovora do velikih rasprava u obliku monolog-eseja.
Duhovitosti i zabavnosti ove, po temama koje pokreće, izuzetno ozbiljne knjige, doprinose i reklame kao vešto sprovedena ideja autorke da njima razbija dijaloške forme, a istovremeno podvuče dominaciju konzumerizma, kao i prisustvo sveznajućeg čula koje se oglašava svaki put kada prepozna „potrebe“ učesnika u četu.
Jasna Novakov Sibinović
Slušaj Petre Irene Ristić je knjiga koja beži od žanrovskog određenja onako kako njeni protagonisti (protagonista? protagonistkinja?) beže od sopstvenih identiteta. Neuhvatljivost je glavna karakteristika ovog dela, ali, ispostavlja se, i glavna karakteristika epohe.
Kad se dvoje junaka (Petar? Lavinija? Vanja? Slavica?), dve pozitivno namagnetisane internet persone, približe trenutku fizičkog sastanka, dešava se odbijanje. Imperativ komunikacije je, naizgled apsurdno, kontraindikovan susretu. Tačka spajanja je nedostižni limes savremenika. U dijalozima sinhrono sažive filozofske ideje i banalna svakodnevica, bogougodnost i nimfomanija, Miroslav Ilić i Joy Division, različite epohe i meridijani, samo ljudi ne mogu.
Na kraju, postavlja se pitanje (Petru?) da li mi bežimo od odnosa stalnom promenom identiteta, ili je i sam odnos (ljubav?) eskapizam, a svaki identitet virtualan, da li postojiš ti ili postoji tvoja sagovornica, ili postojite oboje, ili je odgovor na sva pitanja – ne.
Na sva pitanja osim na ono da li vredi pročitati ovu knjigu.
Bojan Babić
Irena Ristić deluje u polju umetnosti i nauke, katkad i šire. Sklona je socijalnim ogledima i psihološkim istraživanjima, mahom fokusirana na domete kolektivnih umetničkih praksi. Piše, proba, režira, smišlja i izvodi radove, predaje, piše, objavljuje, agituje, brani, ponekad organizuje, sa studentima pole miše, i opet piše...
Diplomirala je pozorišnu režiju, magistrirala psihologiju i doktorirala u oblasti psihologije umetnosti. Do sada je objavila knjige: Mala vrata. O zajedničkom i putevima radikalne imaginacije (Geopoetika, 2021), Ogledi o drugarstvu i posedovanju (Geopoetika, 2019), Početak i kraj kreativnog procesa (2010) i Psihologija kreativnosti (sa T. Mandić, 2013), kao i niz naučnih studija o generativnim procesima u umetnosti. Rado izdvaja svoje ogledne radove, među kojima su: „Pravićemo nešto o ratu, rodu i slobodi, zvaće se: Šta bi rekla Čelsi meni“ (2023), uvršten u glavni program BITEF-a 2024. godine, „Višak vrednosti“ (2019), „Bela griva“ (2019), „Auto pejzaž“ (2016), „Šta kaže Irena Ristić?“ (2015), „Pažljivo posmatranje“ (2014), „Običan jedan bioskop. Nepar“ (2013), „Apetit“ (2010) i drugi. Radi na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u Hop.La! i drugim družinama nezavisne kulturne scene.
Sebe opisuje glagolima, više no imenicama.
