Posle tri Bergmanova romana, pred čitaocima je književno delo iz 1979. po kome je 1982. nastao moderni filmski klasik koji je, i po autorovom mišljenju, vrhunac njegovog višedecenijskog opusa. No, kao svestran umetnik, Bergman se tokom karijere duge skoro sedamdeset godina istovremeno ostvarivao u filmu, pozorištu i književnosti. U istančanim zapažanjima koja se tiču ljudske prirode, čovekovih želja i strepnji, čitalac otkriva Bergmanov nepogrešivi osećaj za prozno. Naime, iako je delo Fani i Aleksander filmično – uzbudljivog ritma, slikovito, puno boja i dramskih obrta, njegov jezik savršeno je primeren romanesknoj formi.
Kao i u njegovim prethodnim romanima, Najbolje namere (Geopoetika, 2010), Rođeni u nedelju (Geopoetika, 2011) i Razgovori u četiri oka (Geopoetika, 2012), središte Bergmanovog interesovanja je porodica. Autor se bavi odrastanjem, zaljubljivanjem, zajedništvom, fizičkom privlačnošću na jednoj strani i starenjem, bolešću i smrću na drugoj. Kod Bergmana, međutim, nema sukoba generacija i ideja, njegov svet prikazan je preko suprotnosti koje čine život. Ono što njegov stil krasi jeste neposrednost s kojom ovim temama pristupa. Duhovi, bračne prevare i teške bolesti pripadaju svakodnevici na isti način kao i parče hleba sa džemom i miris majčine haljine.
Čitalac koji se s Bergmanom upoznaje prvi put, uživaće u njegovom toplom, a opet britkom jeziku, dok poznavaoci istoimenog filma imaju i jedinstvenu priliku da posvedoče na koji način ovaj veliki autor iste ideje materijalizuje u dva potpuno različita medija. Ono što je zajedničko za oba, jesu nezaboravne slike božićnog slavlja u domu Ekdalovih, duhovite svađe među supružnicima i turobna atmosfera u parohijskom domu sablasnog sveštenika Edvarda Vergerusa.
Ingmar Bergman (1918 - 2007), rođen je u Upsali, kao sin sveštenika Erika Bergmana i Karin Bergman, rođene Okerblum. Odrastanje u religioznom okruženju i složene porodične odnose opisao je u svojoj trilogiji koju čine romani Najbolje namere (Geopoetika, 2010), Rođeni u nedelju (Geopoetika, 2011) i Razgovori u četiri oka (Geopoetika, 2012). Pošto je radio sa dečjim, amaterskim i studentskim pozorištima u Stokholmu, i kao scenarista za filmsku producentsku kuću Svensa Filmindustri, 1944. godine zaposlen je u Helsingborškom gradskom pozorištu kao najmlađi švedski pozorišni direktor svih vremena. Od 1952. do 1958. bio je umetnički direktor Gradskog pozorišta u Malmeu. Posle toga, njegov dom pozorišnog režisera postalo je Kraljevsko dramsko pozorište (Dramaten) u Stokholmu, čiji je šef bio od 1963. do 1966.
Bergman je svoj prvi film Kriza režirao 1946, a već u narednih desetak godina snimio je moderne klasike među kojima su Osmesi letnje noći, Sedmi pečat, Divlje jagodeiMađioničar postavši najveći filmski reditelj svog vremena. Bergman je radio do pozne starosti, istražujući teme smrtnosti, ljubavi, vere, samoće, unapređujući filmski jezik i celokupan medij uopšte. Kao svestran stvaralac, crpeo je inspiraciju iz bliskih odnosa koje je negovao sa svojim saradnicima (poznate su njegove veze s glumicama Bibi Anderson, Harijet Anderson i Liv Ulman), brišući granice ne samo između života i umetnosti, već i pozorišta, filma i književnosti.
Ingmar Bergman režirao je oko sto sedamdeset pozorišnih predstava i snimio preko šezdeset filmova za koje je nekoliko puta primio sve najprestižnije nagrade na festivalima u Kanu, Berlinu, Veneciji i drugim. Iako nikada nije osvojio Oskara, za ovu nagradu nominovan je čak devet puta, a primio je takozvanog počasnog Oskara, nagradu koju Američka akademija dodeljuje za doprinos filmskoj umetnosti. Mnogi od njegovih filmova objavljeni su i kao knjige.
