U formi dnevnika jednog gimnazijalca – u kojem čitamo o svakodnevnom životu u Bukureštu početkom XX veka, o njegovim profesorima, drugovima iz odeljenja, školskim i ljubavnim rivalstvima, njegovim prvim seksualnim iskustvima – predstavljaju nam se teme religije, samospoznaje, seksualnosti, umetničkog stvaralaštva, sve one teme koje su okupirale Mirču Elijadea, jednog od najpoznatijih ne samo rumunskih već i svetskih intelektualaca, sve do kraja njegovog života. Roman kratkovidog adolescenta napisan je u vreme kada je Elijade bio u istom uzrastu kao i junak knjige, ali je pronađen znatno kasnije i objavljen posle piščeve smrti 1986. godine. Kao takav pruža jedinstveni uvid u rani period stvaralaštva velikog romanopisca i filozofa religije.
Mirča Elijade (Bukurešt, 1907. – Čikago, 1986), jedan je od trojice – uz Emila Siorana i Ežena Joneska – generacijskih i duhovnih svetionika i verovatno svetski najpoznatijih Rumuna dvadesetog veka.
Elijade, istoričar religije, književnik i filozof, čuven je po svojim studijama Istorija verovanja i religijskih ideja, Joga: Besmrtnost i sloboda, Sveto i profano, Kovači i alhemičari, Okultizam, magija i pomodne kulture, Šamanizam i arhajske tehnike ekstaze, Slike i simboli: ogledi o magijsko-religijskoj simbolici, Mit i zbilja, i desetinama drugih dela svih žanrova.
Spremajući 1928. godine diplomski rad o filozofiji u doba renesanse na Filozofskom fakultetu u Bukureštu, naišao je na petotomno izdanje Istorije indijske filozofije Surendranata Dasgupte i, oduševljen delom i temom, potom konkurisao i, uz autorovu pomoć, dobio četvorogodišnju stipendiju za studije indijske filozofije u samoj Indiji. Tako godine od 1929. do 1931. provodi u Kalkuti u kući svog mentora, a potom u himalajskim manastirima, što je sve zajedno ostavilo dubok i definitivan trag u njegovom profesionalnom i privatnom životu. Uz to, ne samo da je izučavao rad i ideje Rabindranata Tagora i Mahatme Gandija, već je obojicu i lično poznavao. Naučio je sanskrit, pali i bengalski jezik (i uz njih je, pored maternjeg rumunskog jezika tečno govorio još i francuski, nemački, italijanski, engleski, hebrejski, farsi).
Za vreme Drugog svetskog rata bio je u diplomatskim misijama u Londonu i Lisabonu. Posle 1945. njegova domovina postaje komunistička država i članica Istočnog bloka, a on zbog svojih ranijih ideja iz kasnih 30-ih godina i pružanja kontroverzne podrške desničarskoj Gvozdenoj gardi, prelazi da živi u Pariz. Do 1958. predaje na Sorboni, a potom odlazi na Čikaški univerzitet. Tamo postaje šef Katedre za istoriju religije koja 1985. dobija njegovo ime. Na njoj je proučavao i predavao do smrti 1986. religiju primitivnih društava i plemena Australije, Polinezije i Afrike, kao i drevne kulture Indije, Egipta, antičke Grčke i Starog Rima.
Mirča Elijade je svojim naučnim radom stekao zasluženu svetsku slavu. Autor je pedesetak naučnih dela u obliku knjiga, a njegova kompletna bibliografija na svim jezicima sastoji se od oko tri hiljade jedinica.
Iako je postao i ostao čuven prevashodno po svojim naučnim delima, najpre iz opravdano stručnih razloga, njegovo književno stvaralaštvo je ostalo u njihovoj senci zbog još jedne lične, ali i nametnute i neobične odluke: naime, Elijade je naučne radove pisao i objavljivao uglavnom na francuskom i engleskom jeziku, a beletrističke isključivo na rumunskom. Time je uticao i na ritam, redosled i širinu (ne)rasprostranjenosti onoga što je napisao. Otud je njegovo prozno književno delo (koje čine desetine knjiga – romana i pripovedaka) u odnosu na akademsko, ostalo nedovoljno, nepravovremeno, pa i asimetrično prevođeno i istraživano.
Po povratku iz Indije u Rumuniju, početkom 30-tih godina 20. veka Elijade je napisao romane Svetlo koje se gasi i Izabel i đavolje vode. Godine 1933. objavljen je roman Maitreji (u kasnijim stranim izdanjima nazvan Bengalska noć), koji ostaje do danas njegovo najčuvenije književno delo. Sa ovim romanom postigao je izvanredan uspeh u Rumuniji; za njega je i nagrađen, te u svojoj 26. godini postaje jedan od najpoznatijih pisaca svog vremena.
Uz doktorsku disertaciju o Jogi, Elijade nastavlja da objavljuje romane: Povratak iz raja (1934), Svetlo koje se gasi (1934), Gradilište (1935), Huligani (1935), Gospođica Kristina (1936), Zmija (1937), Svadba na nebu (1938), Tajna doktora Honigbergera (1940).
Posle boravka u Parizu kao predavača na Sorboni (1945-1958) i odlaska u SAD 1958, gde ostaje profesor na Čikaškom univerzitetu do svoje smrti, napisaće još nekoliko novela i pripovedaka, između svojih najvažnjih naučnih dela. Još nekoliko će ih biti objavljeno posthumno. Među njima su romani Gaudeamus, Mladost bez mladosti, Dnevnik / Roman kratkovidog adolescenta.
Nosilac je velikog broja počasnih doktorata stečenih po celom svetu, kao i dobitnik više ordenja i visokih priznanja.
