Prva verzija Amadisa od Gaule, iz pera nepoznatog autora, bila je veoma čitan roman na Iberskom poluostrvu sredinom XIV veka. Krajem XV veka, Garsi Rodriges de Montalvo, pisac i ratnik, i upravitelj plemićke varoši Medine de Kampo, dolazi do prvobitnog rukopisa, prerađuje ga i objavljuje 1508. godine u Saragosi. Vek kasnije pojavljuje se Servantesov Don Kihot, „najbolji roman svih vremena“ (zvanična titula iz 2009. godine); Amadis od Gaule zapravo je model za njegovo stvaranje. Šesnaesti vek kruna je zlatnog perioda španskog i evropskog viteškog romana.
Najumnije glave i najistaknutije ličnosti širom Evrope svojevremeno su se divile Amadisu od Gaule. Čitao ga je Karlo V i ceo njegov dvor, Fransoa I, Anri IV, kralj Navare i Francuske, njime su jednako bili oduševljeni i Sveta Tereza Avilska i strogi jezuita Ignasio de Lojola. Humanista i erudita Huan de Valdes, koji je oštro osuđivao viteške romane, jer je u njima video dokaz izopačenosti ukusa, smatrao je da je jedino Amadis dostojan čitanja i pažnje.
Zanimljivo je da španska inkvizicija nikada nije zabranila viteške romane. U Ameriku su pak, uprkos zabrani, ipak stizali u izobilju, kao prokrijumčarena roba.
Za premijerno prevođenje na srpski jezik u XXI veku izabrana je jezički modernizovana verzija filologa i hispaniste Anhela Rosenblata, objavljena 1973. u Buenos Ajresu.
Anhel Rosenblat, filolog, hispanista i esejista, rođen je 1902. godine u Poljskoj, i jevrejskoj porodici koja se iselila u Argentinu kada je imao šest godina, a umro je u Venecueli, u Karakasu 1984. Studije filologije završio je na Univerzitetu u Buenos Ajresu, kod čuvenog profesora, filologa, lingviste, književnog kritičara i jednog od osnivača stilistike, Amada Alonsa, koji će svoju profesorsku karijeru završiti na Harvardu. Alonso mu je tada poverio zadatak da pripremi prvi tom potonje Biblioteke hispanoameričke dijalektologije. Kasnije je, u periodu 1931-1933, studirao na Berlinskom univerzitetu koji zbog dolaska Hitlera na vlast napušta i potom odlazi u Madrid, gde je radio u Centru za istorijske studije, čiji je direktor bio slavni medievalista Ramon Menendes Pidal, ujedno i direktor Španske kraljevske akademije; Madrid će obojica napustiti po izbijanju Španskog građanskog rata.
Godine 1946. definitivno se nastanjuje u Venecueli, gde na Nacionalnom pedagoškom institutu dobija posao profesora kastiljanskog i latinskog, a već naredne godine osniva Katedru za filologiju na Centralnom univerzitetu u Karakasu, najstarijem državnom univerzitetu u Venecueli.
Od 1950. postaje šef Katedre „Andres Beljo" za filologiju na tom univerzitetu. Predmet njegovog naučnog istraživanja prevashodno je bio španski jezik u hispanskoj Americi i njegovi modaliteti u Venecueli, o čemu je napisao veliki broj važnih leksikografskih dela. U dnevnim novinama El Nasional sarađivao je pišući o jeziku i književnosti, a bio je i urednik časopisa Tijera firme. Bio je počasni profesor Univerziteta Garsilaso de la Vega u Limi; 1976. dobija Zlatnu medalju Kancelarije za iberoameričko obrazovanje u Madridu; 1977. dobija nagradu Fondacije „Nijeto Lopes" Španske kraljevske akademije, kada ga je Univerzitet u Salamanki proglasio za svog počasnog doktora nauka; istu titulu dobio je i 1982. od Univerziteta „Simon Bolivar" u Karakasu.
