Pogovor i film po romanu – Frensis Ford Kopola!
„Film Mladost bez mladosti, o starijem profesoru koji zbog svog misterioznog podmlađivanja biva meta nacista, u vreme Drugog svetskog rata, ljubavna je priča obavijena misterijom… Očarao me je glavni lik priče, Dominik Matej – polimat, lingvista, poznavalac sanskrita i stručnjak za komparativnu religiju, baš kao što je bio i sam Elijade…
Nisam snimao skoro deset godina. Kao što biva, u mladosti sam želeo da snimim autorske filmove, umetničke filmove, eksperimentalne filmove – sve te vrste fi lmova koje niko ne bi želeo da finansira. Shvatio sam da nešto mogu da naučim od svoje ćerke Sofi je, koja je otišla u Japan i, radeći na mladalačkom filmu u gerilskom stilu, napravila Izgubljene u prevodu kako je ona htela. Uzbudila me je pomisao da bih možda mogao i ja da snimim film u ’mladalačkom gerilskom stilu’. Bio sam siguran da to još mogu. Shvatio sam da bih, poput Dominika Mateja, mogao sebi da prigrabim slobodu koja je povezana s mladošću, i zajedno sa tom šansom ponovo da postanem mladi filmski stvaralac."
Frensis Ford Kopola, iz Pogovora, 2007.
Veliki filmski reditelj je „pod stare dane" sebi prigrabio Elijadeovu ideju da se poigra sa više no filozofskom temom upotrebe vremena; učinio je to doslovno, želeći da bude piščev junak u sopstvenom životu. I uspeo je: podmladio se, u stvaralačkom smislu, kao glavni lik romana i napravio mladalački film – paralelu književnom delu. Otud i obrt – otac je učio od ćerke!
A roman je drska iluzija povratka u mladost sredstvima mašte i literature, originalni „kazan" Zapada i Istoka, fantastike, mistike, istorije, lingvistike, uporedne religije, mraka nacizma, ljubavi… „zakuvan" prošlošću, sadašnjošću i budućnošću. Sve bi bila sjajna igra da nema smrti. A ima je. Dakle, smrtna igra. Pre no igra smrti ili igra sa smrću. Roman vredan imena autora.
V. Bajac, ni iz čega, 2020/21.
Mirča Elijade (Bukurešt, 1907. – Čikago, 1986), jedan je od trojice – uz Emila Siorana i Ežena Joneska – generacijskih i duhovnih svetionika i verovatno svetski najpoznatijih Rumuna dvadesetog veka.
Elijade, istoričar religije, književnik i filozof, čuven je po svojim studijama Istorija verovanja i religijskih ideja, Joga: Besmrtnost i sloboda, Sveto i profano, Kovači i alhemičari, Okultizam, magija i pomodne kulture, Šamanizam i arhajske tehnike ekstaze, Slike i simboli: ogledi o magijsko-religijskoj simbolici, Mit i zbilja, i desetinama drugih dela svih žanrova.
Spremajući 1928. godine diplomski rad o filozofiji u doba renesanse na Filozofskom fakultetu u Bukureštu, naišao je na petotomno izdanje Istorije indijske filozofije Surendranata Dasgupte i, oduševljen delom i temom, potom konkurisao i, uz autorovu pomoć, dobio četvorogodišnju stipendiju za studije indijske filozofije u samoj Indiji. Tako godine od 1929. do 1931. provodi u Kalkuti u kući svog mentora, a potom u himalajskim manastirima, što je sve zajedno ostavilo dubok i definitivan trag u njegovom profesionalnom i privatnom životu. Uz to, ne samo da je izučavao rad i ideje Rabindranata Tagora i Mahatme Gandija, već je obojicu i lično poznavao. Naučio je sanskrit, pali i bengalski jezik (i uz njih je, pored maternjeg rumunskog jezika tečno govorio još i francuski, nemački, italijanski, engleski, hebrejski, farsi).
Za vreme Drugog svetskog rata bio je u diplomatskim misijama u Londonu i Lisabonu. Posle 1945. njegova domovina postaje komunistička država i članica Istočnog bloka, a on zbog svojih ranijih ideja iz kasnih 30-ih godina i pružanja kontroverzne podrške desničarskoj Gvozdenoj gardi, prelazi da živi u Pariz. Do 1958. predaje na Sorboni, a potom odlazi na Čikaški univerzitet. Tamo postaje šef Katedre za istoriju religije koja 1985. dobija njegovo ime. Na njoj je proučavao i predavao do smrti 1986. religiju primitivnih društava i plemena Australije, Polinezije i Afrike, kao i drevne kulture Indije, Egipta, antičke Grčke i Starog Rima.
Mirča Elijade je svojim naučnim radom stekao zasluženu svetsku slavu. Autor je pedesetak naučnih dela u obliku knjiga, a njegova kompletna bibliografija na svim jezicima sastoji se od oko tri hiljade jedinica.
Iako je postao i ostao čuven prevashodno po svojim naučnim delima, najpre iz opravdano stručnih razloga, njegovo književno stvaralaštvo je ostalo u njihovoj senci zbog još jedne lične, ali i nametnute i neobične odluke: naime, Elijade je naučne radove pisao i objavljivao uglavnom na francuskom i engleskom jeziku, a beletrističke isključivo na rumunskom. Time je uticao i na ritam, redosled i širinu (ne)rasprostranjenosti onoga što je napisao. Otud je njegovo prozno književno delo (koje čine desetine knjiga – romana i pripovedaka) u odnosu na akademsko, ostalo nedovoljno, nepravovremeno, pa i asimetrično prevođeno i istraživano.
Po povratku iz Indije u Rumuniju, početkom 30-tih godina 20. veka Elijade je napisao romane Svetlo koje se gasi i Izabel i đavolje vode. Godine 1933. objavljen je roman Maitreji (u kasnijim stranim izdanjima nazvan Bengalska noć), koji ostaje do danas njegovo najčuvenije književno delo. Sa ovim romanom postigao je izvanredan uspeh u Rumuniji; za njega je i nagrađen, te u svojoj 26. godini postaje jedan od najpoznatijih pisaca svog vremena.
Uz doktorsku disertaciju o Jogi, Elijade nastavlja da objavljuje romane: Povratak iz raja (1934), Svetlo koje se gasi (1934), Gradilište (1935), Huligani (1935), Gospođica Kristina (1936), Zmija (1937), Svadba na nebu (1938), Tajna doktora Honigbergera (1940).
Posle boravka u Parizu kao predavača na Sorboni (1945-1958) i odlaska u SAD 1958, gde ostaje profesor na Čikaškom univerzitetu do svoje smrti, napisaće još nekoliko novela i pripovedaka, između svojih najvažnjih naučnih dela. Još nekoliko će ih biti objavljeno posthumno. Među njima su romani Gaudeamus, Mladost bez mladosti, Dnevnik / Roman kratkovidog adolescenta.
Nosilac je velikog broja počasnih doktorata stečenih po celom svetu, kao i dobitnik više ordenja i visokih priznanja.
