Pričanje Mire Popović jedna je velika, prijatna varka.
Jednostavnost ponuđenog jezika, normalnost karaktera, skladnost narativnog toka… sve su to elementi koji čitaoca navode na izvesnu lakoću prihvatanja ponuđenog. Ali onda odjednom, iz žbunja naracije počinju da iskaču začudne rečenice, "strašni" pasusi krojeni u šreh, vrcave konstrukcije, pa čak i zapleti.
Sledeći nivo ove pričalačke „igrice" vodi vas iz običnosti u neobičnost, iz normalnosti u pomerenost. Iščašenost postupaka i bekstvo iz prosečnosti ipak ne nadvladavaju suštinu ideje ove knjige: intimu dvoje ljudi, njihovu preispitujuću ljubav – jer o njoj je reč! – ironiju i višeznačnost poruka. A tamo gde se učini da je uz svu mnogostrukost značenja priča ostala najotvorenija, stoji suvereno autorkino kontrolisanje praznine. Najubedljivija realnost iznenada postaje izmaštanost. Oni što su čvrsto stajali na zemlji postaju nepostojeći, a neverovatni se ispostavljaju mogućnim. Pitanje, „Koje je čovekovo pravo lice?" kao da dolazi iz filozofije Dalekog istoka, a zapravo stiže iz autorkinog sna i jave.
Buđenje je puno introspekcije, preispitivanja – jednako i iz ženskog i iz muškog ugla, a iznad svega – puno je lepote življenja u skromnosti. Da, i uz nešto bizarnosti, ironije i sasvim malo fantazije. Dobar recept. Ovaj narativni desert mogao bi se zvati Težina lakoće. Ili još bolje Lakoća težine.
Vladislav Bajac
Mira Popović, pisac, novinar i prevodilac, rođena je u Beogradu, gde je diplomirala novinarstvo na Fakultetu političkih nauka. Studirala je komunikacije u oblasti kulture na postdiplomskim studijama pariske Sorbone i Beogradskog Univerziteta. Dugogodišnji je dopisnik iz Francuske jugoslovenskih, srpskih i stranih medija među kojima su novinska agencija Tanjug, dnevnik Danas i nedeljnici Evropa i Novi magazin. Od 1996. živi u Parizu. Od 2008. potpuno se posvetila pisanju i književnom prevođenju s francuskog na srpski jezik, nastavivši da piše za beogradsku štampu o književnim i kulturnim zbivanjima u Francuskoj.
Autor je knjiga priča Beograd Pariz (2007), Harmonija (2012), D’une terrasse à l’autre (Pariz, 2012), Društvo odbačenih junaka (2016), Buđenje (Geopoetika, 2017), Propitivanje peska (Geopoetika, 2020) i knjige razgovora Reč i (s)misao (2014). Prevela je, pored ostalog, knjigu iz oblasti teorije književnosti Anticipirani plagijat Pjera Bajara (2010) i knjigu razgovora Margerit Diras pod naslovom U senci strasti (2015). Sopstvenu prozu i prevode proznih tekstova francuskih autora među kojima su Le Klezio, Filip Delerm, Ani Somon, redovno objavljuje u vodećim srpskim književnim časopisima.
Priče su joj zastupljene u antologijama i kolektivnim zbirkama Leksikon božjih ljudi (2010), 25 ans et des nouvelles (Pariz, 2016), Najkraće priče srpskih pisaca (2017) i Strah i trepet (2017).
Knjiga priča Harmonija bila je u najužem izboru za Andrićevu nagradu za 2012.
Za zbirku priča Buđenje (Geopoetika, 2017) dobila je Bazarovu književnu nagradu „Žensko pero" za 2017. godinu. Priče su joj prevedene na francuski i engleski jezik.
