U prodaji autobiografska knjiga reditelja Srđana Karanovića "Sam o sebi"!

Haruki Murakami

Haruki Murakami, jedan od najpoznatijih savremenih japanskih i svetskih pisaca, rođen je 1949. godine u Kjotu (Japan). Dobitnik je više prestižnih književnih nagrada, među kojima su i nagrada „Franc Kafka", nagrada za kratku prozu „Frenk O’Konor" –  najznačajnija međunarodna nagrada ovog žanra, nagrada „Jerusalim" za slobodu pojedinca u društvu – najveće priznanje koje se u Izraelu dodeljuje stranim autorima, i danska književna nagrada „Hans Kristijan Andersen".

Do sada je objavio, među ostalim, romane: Fliper (1973), Slušaj pesmu vetra (1979), Potera za ovcom (1982), Okorela zemlja čuda i Kraj sveta (1985), Norveška šuma (1987), Igraj Igraj Igraj (1988), Južno od granice, zapadno od sunca (1992), Hronika ptice na navijanje (1994), Sputnik ljubav (1999), Kafka na obali mora (2002), Kad padne noć (2004), 1Q84 u tri toma (2009), Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća (2013) i Ubistvo Komtura (2017); knjige priča: Ponovni napad na pekaru (1993), Posle potresa (2000), Tokijske misterije (2005), Muškarci bez žene (2014) i Prvo lice jednine (2020); knjigu sećanja O čemu govorim kad govorim o trčanju (2007); knjigu eseja Pisac kao profesija (2015) i dokumentarističku knjigu Metro (1997/98).
Prevodio je na japanski Ficdžeralda, Karvera, Irvinga, Selindžera i druge američke pisce.
Nakon višegodišnjih perioda provedenih u Americi i Evropi, sada živi u Japanu, a angažovan je kao gostujući profesor na Univerzitetu Prinston u SAD.

Sali Runi

Sali Runi je autorka romana Razgovori s prijateljima, Normalni ljudi i Bajni svete, gde si ti. 

Rođena je 1991. godine u Kaslbaru, u Irskoj. Diplomirala je englesku i američku književnost na Koledžu Triniti u Dablinu, gradu u kome živi i radi. Njen prvi roman, Razgovori s prijateljima (2017, Geopoetika, 2018), objavljen još dok je završavala master studije američke književnosti, doneo joj je nagradu lista Sandej tajms/PFD za Mladog pisca godine. Radovi ove književnice objavljivani su u mnogobrojnim časopisima, uključujući Njujorker, Njujork tajms i London rivju. Roman Razgovori s prijateljima našao se i u užem izboru za nagrade „Dilan Tomas" i Ratbouns Folio, kao i u širem izboru za priznanje „Dezmond Eliot". Runi je takođe bila u užem izboru za nagradu Sandej tajmsa EFG za kratku priču sa Gospodin Salari. Roman Normalni ljudi (2018, Geopoetika, 2019) osvaja nagradu „Kosta" kao roman godine, dok je 2019. bio Voterstonsova knjiga godine. Ovaj roman je 2018. bio i u širem izboru za nagradu Buker, a 2019. za Žensku nagradu za fikciju i nagradu Ratbouns Folio. Uz to, roman Normalni ljudi je u 2019. godini proglašen Knjigom godine u Velikoj Britaniji (Book of the Year at British Book Awards). Prestižna nagrada za britansku Knjigu godine dodeljuje se u osam žanrovskih kategorija, da bi na kraju bio proglašen sveobuhvatan pobednik. Sali Runi je uspela da osvoji nagradu u kategoriji fikcije, ali i da trijumfuje ispred svih osam kategorija. 

Sali Runi je koautor televizijske adaptacije romana Normalni ljudi (serija u dvanaest epizoda), koja je emitovana na BBC-ju 2020. 

Bajni svete, gde si ti je njen treći roman (2021, Geopoetika, 2021).

Justejn Gorder

Justejn Gorder je rođen 1952. godine u Norveškoj. Njegovo najpoznatije delo, roman o istoriji filozofije Sofijin svet, prevedeno je na preko četrdeset jezika, a štampano je preko 30 miliona primeraka širom sveta. Sa suprugom Siri Danevig ustanovio je Nagradu Sofija, koja se od 1997. godinama dodeljivala insitucijama ili pojedincima koji daju značajan doprinos očuvanju životne sredine i održivog razvoja i ulažu napore u podizanje svesti i ostvarivanje alternativa savremenom razvoju ljudskog društva. Živi u Oslu. 

Do sada je objavio: Dijagnoza i  druge novele (1986), Deca iz Sukharatija (1987), Žablji zamak (1988), Misterija pasijansa (1990), Sofijin svet, Roman o istoriji filozofije (1991), Božićna misterija (1992), U jednom ogledalu, u jednoj zagoneci (1993), Magična biblioteka Bibi Boken (Zajedno sa Klausom Hagerupom, 1993), Halo?-Ima li koga ovde? (1996), Vita brevis (1996), Maja (1999), Kći direktora cirkusa (2002), Devojka sa pomorandžama (2004), Šah-mat (2006), Žuti patuljci (2006), Zamak u Pirinejima (2008), Lutkar (2016), Baš kako treba (2018). 

Danijel Goleman

Danijel Goleman (1946) pisac je, psiholog i naučni novinar. Studirao je na Berkliju, doktorirao psihologiju na Harvardu, gde je bio i profesor. Proveo je neko vreme u Indiji proučavajući drevne psihološke sisteme i meditativne psihološke prakse azijskih religija. Dvanaest godina je pisao za Njujork tajms o bihevioralnim naukama i nauci o mozgu. Dobitnik je Nagrade za životno delo Američke psihološke asocijacije i član je Američke asocijacije za unapređenje nauke. Dva puta je nominovan za Pulicerovu nagradu za novinarstvo. Kopredsednik je Konzilijuma za istraživanje emocionalne inteligencije na Univerzitetu Ratgers i jedan je od osnivača Udruženja za akademsko, socijalno i emocionalno usavršavanje u Centru za obrazovanje dece na Univerzitetu Jejl (sada na Univerzitetu Ilinois u Čikagu). Redovno održava predavanja profesionalnim i stručnim grupama, biznis publici kao i na univerzitetima, a jedno je održano i u Beogradu 2015. godine. Organizovao je brojne razgovore između Dalaj-Lame i različitih naučnika čije je sadržaje kasnije preneo u neke od svojih knjiga (Destruktivne emocije 2003, Geopoetika 2004). U svojoj bibliografiji bavio se i temama samoobmanjivanja, kreativnosti, transparentnosti, meditacije, socijalne i emocionalne inteligencije i ekološke svesti.

Autor je velikog broja knjiga od kojih je najveća priznanja dobio za Emocionalnu inteligenciju (1995, Geopoetika 1997) koja je godinu i po dana bila bestseler Njujork tajmsa, i koja je prevedena na preko četrdeset jezika; Socijalna inteligencija (2006, Geopoetika 2007), Ekološka inteligencija (2009, Geopoetika, 2010), Fokusiranost (2013, Geopoetika 2015), Sila dobrote (2015, Geopoetika 2016).

Orhan Pamuk

Orhan Pamuk je rođen u Istanbulu 1952. godine. Odrastao je u istanbulskoj četvrti Nišantaš, u porodici nalik onima kakve opisuje u svojim romanima Dževdet-beg i njegovi sinovi i Crna knjiga. Po završenoj gimnaziji studirao je arhitekturu, ali se potom opredelio za novinarstvo. Napustio je studije na Tehničkom fakultetu, upisao se na Institut za novinarstvo Istanbulskog univerziteta i diplomirao 1976. godine. Pamuk, koji za sebe kaže da je u detinjstvu i mladosti maštao o tome da postane slikar, aktivno se posvetio pisanju 1974. godine. Izdavačka kuća Milijet dodelila mu je 1979. godine nagradu za rukopis prvog romana Dževdet-beg i njegovi sinovi, koji je objavljen 1982, a godinu dana kasnije dobio je prestižnu nagradu koja nosi ime slavnog turskog pisca Orhana Kemala. Iste godine, 1983, iz štampe izlazi Tiha kuća, njegov drugi roman, koji opisuje tri generacije jedne istanbulske trgovačke porodice. Godine 1984. ovaj je roman, preveden na francuski, dobio nagradu Madarali, a 1991. i Nagradu za evropsko otkriće (Prix de la decouverte europeenne). Istorijski roman Bela tvrđava (1985), u kojem je opisana veza između mletačkog roba i njegovog turskog gospodara, proširio je popularnost i slavu Orhana Pamuka i izvan granica Turske. Ova knjiga, čiji je prevod na engleski Njujork tajms pozdravio rečima „Nova zvezda ukazala se na Istoku“, prevedena je na sve velike zapadne jezike. Njegov četvrti roman, Crna knjiga (1990), zahvaljujući svojoj složenosti, bogatstvu i punoći izraza, smatra se jednim od najkontroverznijih, ali i najpopularnijih romana savremene turske književnosti. Na osnovu ove knjige Pamuk je napisao scenario za film Tajno lice, koji je režirao čuveni turski reditelj Omer Kavur. Taj scenario objavljen je kao knjiga 1992. godine. Roman Novi život je za kratko vreme po objavljivanju (1994) postao jedan od najčitanijih savremenih turskih romana. Na izrazito veliko interesovanje, kako u Turskoj tako i u inostranstvu, naišao je njegov istorijski roman o životu i umetnosti osmanskih majstora minijature u kasnom šesnaestom veku, Zovem se crveno (1998), koji je 2003. godine dobio International IMPAC Dublin Literary Award i Prix Médicis étranger 2005. godine.
Godine 1998. Pamuk je, praveći izbor iz napisa u svojim beleškama koje je vodio od rane mladosti, pod naslovom Druge boje: izabrani spisi i jedna pripovetka, zajedno sa do tada neobjavljenom dugom pripovetkom Gledanje kroz prozor, objavio svoje odabrane tekstove, eseje, novinske članke, kritike, reportaže i putopise. Godine 2002. objavio je roman Sneg, a 2003. knjigu tekstova posvećenu rodnom gradu − Istanbul: uspomene i grad. Dobitnik je Nagrade za mir knjižara Nemačke (Friedenspreis des Deutschen Buchhandels) za 2005. godinu. Godine 2006. dodeljena mu je Nobelova nagrada za književnost. Iste godine odlikovan je francuskim Ordenom viteza reda umetnosti i književnosti, a Univerzitet u Vašingtonu dodelio mu je medalju (Distinguished Humanist Medal), koja se bijenalno dodeljuje naučnicima i umetnicima za vrhunska dela i hrabrost.
Orhan Pamuk je počasni član Američke akademije umetnosti i književnosti, kao i Kineske akademije društvenih nauka. Godine 2010. uručena mu je Nagrada „Norman Majler“ za životno delo (2010 Norman Mailer Lifetime Achievement Award).
Knjige Orhana Pamuka prevedene su na više od četrdeset svetskih jezika i prodate u tiražu od više miliona primeraka. 

Aleksandar Genis

Aleksandar Genis je pisac, književni kritičar i esejista. Rođen u Rjazanju (Sovjetski Savez/Rusija) 1953, odrastao je u Rigi (Letonija), gde je diplomirao na Filološkom fakultetu. U Ameriku se seli 1977. godine. Istinski je kosmopolita, pun strasti prema svetskoj kulturi, koja ima veliki uticaj na njegovo pisanje i tekstove. Vodio je nedeljni audio magazin „Američki sat" na ruskom radiju „Sloboda", bio je autor i voditelj televizijskog serijala „Aleksandar Genis. Pisma iz Amerike"  na ruskom TV kanalu „Kultura" i pisao je kolumne za nekoliko magazina, među kojima su Nova gazeta i Eskvajer. Bio je član žirija nagrade Ruski Buker (1993) kao i žirija nagrade Liberti. Član je Akademije Ruske filologije. Dobitnik je prestižne nagrade peterburškog književnog časopisa Zvezda (1997) i dr.

Veliki broj njegovih knjiga prikazuje autorov bikulturalizam: poređenja ruske i američke manifestacije civilizacije. Pronicljiv i oštrouman pisac, Genis je prvi postavio trend kulturnog esejizma, specifičnog žanra koji kombinuje lirski narativ sa metodama u okviru studija kulture. Aleksandar Genis je verovatno najbolji esejista ruskog jezika danas. Njegovi eseji su lucidni, dinamični, informativni i zabavni.

Poznat i uticajan autor postao je po knjigama napisanim u koautorstvu sa Petrom Vajlom, Savremena ruska proza (1978), Maternji jezik (1989), Ruska kuhinja u izgnanstvu, (1987), Šezdesete. Svet sovjetskog čoveka (1998) i dr., koje su obavezno štivo u ruskim gimnazijama.Od 1990. godine piše samostalno. Među ostalim objavio je knjige eseja Američka azbuka (1994), Crveni hleb, Kulinarski aspekti sovjetske civilizacije (1995) (Američka azbuka/Crveni hleb Geopoetika 1999) Kula vavilonska, Umetnost vremena sadašnjeg, (1996, Geopoetika 2002) Deset razgovora o novoj ruskoj književnosti (1997), Tama i tišina, Umetnost oduzimanja (1998, Geopoetika 2000), Dovlatov i okolina, Filološki roman (1999, Geopoetika 2000) Ivan Petrović je umro (1999), Pejzaži (2002), Koloplet (2002), Vesti iz Edena (Geopoetika 2003), Sladak život (2004), knjigu kulinarskih putovanja Stočiću, postavi se (Geopoetika 2004), knjigu Zen fudbala i druge priče; Šest prstiju (2008), Lični slučaj (2009), Omoti bombona (2010), Kosmopolita (Geopoetika 2012), Časovi čitanja. Kamasutra zaljubljenika u knjigu (2013, Geopoetika 2015), Povratna adresa, Autoportret (2017, Geopoetika 2017), Koža vremena, Knjiga promena (2020, Geopoetika 2021).

Autor je teksta dokumentarnog filma o ukrajinskoj revoluciji („Narandžasta zima", režija A. Zagdanski).

Knjige su mu prevedene na engleski, japanski, nemački, francuski, italijanski, srpski, mađarski, letonski i mnoge druge jezike, a njegovi eseji su objavljeni u mnogim antologijama i univerzitetskim studijama. 

Dejvid Grejber

Dej­vid Rolf Grej­ber (1961-2020) ame­rič­ki an­tro­po­log i ak­ti­vi­sta, po opre­de­lje­nju anar­hi­sta le­vi­čar, predavao je antropologiju na Londonskoj školi ekonomije (2013–2020), Univerzitetu Jejl (1998–2007) i na Koledžu Goldsmits Univerziteta u Londonu (2008–2013).
Pr­vi je do­bit­nik na­gra­de ko­ja se u Uje­di­nje­nom Kra­ljev­stvu do­de­lju­je za naj­bo­lju po­li­tič­ku pu­bli­ci­stič­ku knji­gu „The Bread and Ro­ses“ (2012), i če­tvr­ti do­bit­nik na­gra­de za kul­tur­nu an­tro­po­lo­gi­ju „Gre­go­ri Bej­tson“ Ame­rič­kog an­tro­po­loš­kog udru­že­nja, iste go­di­ne, za knji­gu Dug: Prvih 5000 go­di­na (Debt. The First 5,000 Years, 2011). Go­di­ne 2013. sek­ci­ja me­đu­na­rod­ne po­li­tič­ke eko­no­mi­je (IPE) Udru­že­nja za me­đu­na­rod­ne stu­di­je iz San Fran­ci­ska do­de­li­la mu je na­gra­du za Iz­van­red­nog is­tra­ži­va­ča ak­ti­vi­stu.
Je­dan je od osni­va­ča po­kre­ta Oku­pi­raj­mo Vol strit (Oc­cupy Wall Street), a pri­pi­su­je mu se i ču­ve­ni slo­gan „Mi smo 99 po­sto“.
Grej­ber je au­tor vi­še knji­ga: Ka jed­noj an­tro­po­loš­koj te­o­ri­ji vred­no­sti: La­žni no­vac na­ših sno­va (2001), Frag­men­ti jed­ne anar­hi­stič­ke an­tro­po­lo­gi­je (2004), Mo­guć­no­sti: Ogle­di o hi­je­rar­hi­ji, po­bu­ni i že­lji (2007), Iz­gu­bljeni lju­di: Ma­gi­ja i na­sle­đe rop­stva na Ma­da­ga­skaru (2007), Di­rekt­na ak­ci­ja: Jed­na et­no­gra­fi­ja (2009), Dug: Pr­vih 5000 go­di­na (2011), De­mokrat­ski pro­je­kat: Isto­ri­ja, kri­za, po­kret (2013) i knji­ge Uto­pi­ja pra­vi­la: O teh­no­lo­gi­ji glu­po­sti i skri­ve­nim ra­do­sti­ma bi­ro­kra­ti­je (2015), ko­ja je do sa­da ob­ja­vlje­na na fran­cu­skom (Na­gra­da za naj­bo­lju ese­ji­stič­ku stra­nu knji­gu 2016), ne­mač­kom i tur­skom, a u pri­pre­mi je za ob­ja­vlji­va­nje na mno­gim dru­gim je­zi­ci­ma.

Vladislav Bajac

Vladislav Bajac, rođen u Beogradu 1954. godine, pisac i izdavač, studirao je književnost  na Filološkom fakultetu, Odsek za jugoslovensku sa opštom književnošću. Bavio se novinarstvom i književnim prevođenjem sa engleskog jezika. Preveo je i priredio knjige: Pesnici bit generacije (1979), Zen priče (1980), Snaga robova,Lenarda Koena (1981), čitanka Najnovija beogradska priča (sa Borom Đokovićem, 1981), Čan priče (1982), Trip – Vodič kroz savremenu američku poeziju (sa Vladimirom Kopiclom, 1983), Šta ja radim ovde, L. Koena (1987), Zen pesme Muso Kokušija (1992).

Autor je pesničkih zbirki Koji put vodi do ljudi (1972) i Put haiku (1988); knjiga priča: Evropa na leđima bika (1988), Podmetači za snove, Geopoetičke basne (1992) i Gastronomadske priče (2012); romana: Knjiga o bambusu (1989), Crna kutija, Utopija o naknadnoj stvarnosti (1993), Druid iz Sindiduna (1998), Bekstvo od biografije, Život u osam imena (2001), Evropa ekspres, Roman u pričama (2003), Hamam Balkanija, Roman i druge priče (2008) i Hronika sumnje (Geopoetika, 2016).

Dobitnik je nagrade Itoen za haiku poeziju na svetskom konkursu u Tokiju, Japan 1991. i 1993. godine; stipendije Fondacije „Borislav Pekić" 1993; nagrade „Stevan Pešić" za najbolju proznu knjigu 1995; nagrade „Šesti april" za najbolji roman o Beogradu; nagrade Fondacije „Branko Ćopić" pri SANU za najbolju knjigu godine, kao i priznanja „Zlatni bestseler", 1998, „Knjiga godine" lista Večernje novosti, 1998; „Hit Libris" za 2001; međunarodne nagrade „Zlatni prsten" za stvaralački opus, Skoplje, Makedonija 2004; međunarodne književne nagrade „Balkanika" za najbolju knjigu objavljenu na nekom od balkanskih jezika u 2007. i 2008; nagrade „Zlatni Hit Liber" RTS i emisije Hit Libris za jednu od deset najtraženijih knjiga u Srbiji u 2008; nagrade „Isidora Sekulić" za knjigu godine, 2008; nagrade „Kočićevo pero" i „Kočićeva knjiga", Banjaluka, BiH 2010; „Ramonda Serbica", nagrade za životno delo, 2012; „Prozart" nagrade za afirmaciju balkanske književnosti, Skoplje, Makedonija 2013; nagrade Special Book Award of China za doprinos kineskoj kulturi u svetu, 2014. u Pekingu; nagrade „Dimitrije Mitrinović", 2015; nagrade „Meša Selimović" za 2016. godinu za Hroniku sumnje.

Nosilac Ordena za zasluge u rangu Zapovednika Kraljevine Norveške.

Prvi roman Vladislava Bajca uvršten je u 25 romana decenije u Jugoslaviji 1990. Knjige su mu bile u najužem izboru za NIN-ovu nagradu za 1989, 1998, 2001. i 2008. godinu, kao i za nagradu „Meša Selimović" 1998. Nominovan je za IMPAK Dablin književnu nagradu 2011. Bio je u najužem izboru za Književnu nagradu Atine za najbolju stranu knjigu 2012.

Knjige su mu prevedene na dvadeset svetskih jezika.

Potpredsednik Srpskog PEN-a od 2006. do 2010. godine; osnivač je i glavni urednik izdavače kuće Geopoetika (1993).

Alberto Mangel

Alberto Mangel, esejista, romanopisac, književni kritičar, antologičar, prevodilac i izdavač, rođen je u Buenos Ajresu 1948. godine. Živeo je i u Izraelu, Španiji, Francuskoj, Engleskoj, Italiji i Kanadi. Od 2015. do 2018. bio je direktor Narodne biblioteke Argentine. Priredio je više od deset antologija kratkih priča sa najrazličitijim temama, od fantastičnih do erotskih, i napisao nekoliko knjiga kako lepe književnosti tako i stručnih, među ostalim, Rečnik izmišljenih mesta (1982) napisan u saradnji sa Đanijem Gvadalupijem, knjigu Istorija čitanja(1996), za koju je dobio francusku nagradu Medisis, prevedenu na trideset dva jezika i u Tajmsovom književnom dodatku, svrstanu među knjige godine; potom esejističke knjige: U šumi iza ogledala: Eseji o  rečima i svetu (1998), Čitalačke slike (2000), Sa Borhesom (2004, Geopoetika 2005), Biblioteku noću (2006, Geopoetika 2008), Grad reči (2007), Pakujem svoju biblioteku, Elegija i deset digresija (2018, Geopoetika 2019) i romane: Vesti iz inostranstva(1991), Stivenson pod palmama (2003, Geopoetika, 2006) i Svi su ljudi lažljivci (2008, Geopoetika 2013). Redovno piše za novine i časopise širom sveta. Dobitnik je više značajnih nagrada i mnogobrojnih priznanja, među kojima su, pored već navedenih i nagrada Makiterik,  nagrada Grincane Kavur, nagrada Fondacije Herman Sančes Ruiperes, nagrada Rože Kaloa za sveukupno delo, te Gugenhajmova stipendija. U Francuskoj mu je 1996. godine dodeljena titula Viteza umetnosti i književnosti.

Za sebe voli da kaže da je pre svega čitalac i zaljubljenik u knjige. 

Don DeLilo

Don DeLilo spada u red najznačajnijih savremenih američkih romanopisaca. Od svog prvog romana, objavljenog 1971. godine pod naslovom Amerikana, napisao je petnaest romana. Dobitnik je mnogih nacionalnih i međunarodnih nagrada, među kojima su Nacionalna nagrada za beletristiku za roman Bela buka (1985), PEN/Fokner nagrada za prozu za roman Mao II (1992), Nagrada Jerusalim za celokupno delo (1992), kao i Orden Vilijam Din Hauels (2000), koji dodeljuje Američka akademija umetnosti, za roman Podzemlje, u književnom časopisu Njujork tajms buk rivju svrstan među tri najbolja romana u poslednjih dvadeset pet godina. Godine 2008. dobio je Orden časti Nacionalnog udruženja umetnika, za izuzetno ostvarenje u književnosti. Nagrada PEN/Sol Belou, u čijem žiriju je Filip Rot, za posebna dostignuća u američkoj književnosti dodeljena mu je 2010. godine, a dobitnik je i novoustanovljene Nagrade za američku beletristiku Kongresne biblioteke u 2013. godini, koja se dodeljuje piscima čija dela ne odlikuje samo umetničko umeće i originalnost već su i „snažan, jedinstven i rečit glas o američkom iskustvu". Sa svojom prvom zbirkom kratkih priča Anđeo Esmeralda, bio je finalista za dve nagrade: Nagradu za priču 2012. godine i PEN/Fokner nagradu za fikciju, takođe za 2012. godinu. Iste godine DeLilo je primio književnu nagradu Karl Sandburg na univerzitetu Ilinois u Čikagu.

U novembru 2015. odlikovan je Medaljom za izuzetan doprinos američkoj književnosti. Nagrada se dodeljuje za životno delo i pripada instituciji Nacionalne nagrade za književnost (National Book Award), čiji je DeLilo takođe raniji dobitnik.

Autor je i tri drame i na desetine pripovedaka i eseja koji se bave kako umetničkim tako i fenomenima američke stvarnosti.