Geopoetika

Profesor Zoran Paunović na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i Filološkom fakultetu u Beogradu predaje englesku književnost 19. i 20. veka. Potpredsednik Srpskog PEN centra i od 2018. godine dopisni član SANU, autor je studija o američkim romanima Vladimira Nabokova, eseja o angloameričkoj književnosti, odnosu srpske i američke književnosti 20. veka, te odnosu rokenrola i literature.Intervju s profesorom Paunovićem vodila je Marija Nenezić, a objavljen je na sajtu RTS-a. Odnos između književnog originala i prevoda sličan je odnosu između originala i kopije. Međutim, izuzetna prevodilačka veština i znanje ne ostavljaju prostor za „izgubljena značenja u prevodu“. Naprotiv, često su sa književnim originalom u ravnopravnom partnerskom odnosu. Prevod Džojsovog Uliksa, koji je uradio profesor Zoran Paunović bio je veoma zapažen, a takođe i napor da srpskoj čitalačkoj publici približi neke od najznačajnijih američkih pisaca koji imaju nesumnjiv uticaj na savremenu svetsku književnost.
Proces prevođenja književnih tekstova iz jednog u drugi jezik ozbiljan je i zahtevan posao a prevodilac pomalo i koautor. Trenutno, aktuelna pandemija, udarna je vest u celom svetu. Čini se, čak, da se običan čovek teško snalazi u obilju često protivurečnih informacija. Ako bismo se poslužili prevođenjem kao metaforom, a celu ovu situaciju doživeli kao materijal za neki literarni tekst, u koji žanr bismo sve ovo mogli da prevedemo i kakav bi bio mogući naslov knjige?

– Proteklih nedelja, u nastojanju da ovom što nam se događa damo nekakvo ime i određenje, nekakav kontekst koji bi nam pomogao da sve to bar malo bolje razumemo, mnogi taj koncept traže u ideji distopije, kao vida društvene zajednice i uređenja u kome je čovek tek slabašna biološka jedinka, lišena svih atributa koji ga čine čovekom i svedena na bezličnu cifru u prebrojavanju preživelih i onih koji to nisu.

Zaboravlja se, međutim, da je distopija čvrsto i precizno (premda na nehumanim principima) uređena zajednica. Tamo gde nema reda i sistema, gde se najvažnije odluke donose proizvoljno i hirovito, u ne uvek racionalnim i pribranim umovima, tamo ne možemo govoriti o distopiji, već samo o haosu, pometnji koja se iz pojedinačnog uma širi na čitavo društvo. A to je onda najbliže žanru psihološkog horora, ili romana katastrofe. Pri čemu najveća katastrofa nije sama bolest, već njene posledice u krhkom i po mnogo osnova nejakom društvu.

Zaslužni ste za prevode nekih klasičnih i modernih dela anglosaksonske literature. Nama se čini da je ona dovoljno zastupljena na ovim prostorima, ali, koliko je naše znanje o njoj bazirano na stereotipima?

– Stereotipi su opasni, i to najmanje dvostruko – najpre stoga što lenjim umovima olakšavaju da takvi, lenji, i ostanu, pošto im nude gotove, pojednostavljene predstave o vrlo složenim stvarima – a onda i zato su po pravilu netačni. Jer, stupanj uopštavanja koji stereotip (i kad nije zlonameran, a suviše često jeste) podrazumeva visok je do mere koja potpuno onemogućava nijansirano kritičko mišljenje. Što znači da je stvar ličnog izbora svakog od nas da li će prihvatiti stereotip po kome je, na primer, Džojs „težak“ pisac, a Uliks nesavladiv roman, ili će odlučiti da to proveri na jedini mogući način – čitanjem tog romana. Učini li ovo drugo, doći će do zaključka koji se zasigurno neće podudarati sa stereotipom, a na putu do tog zaključka prirediće sebi izuzetan duhovni doživljaj. Prema tome, stereotipe – kako u životu, tako i u literaturi – treba zaobilaziti u širokom luku.

Prevodite savremenog američkog pisca Dona DeLila koji nepogrešivo markira probleme savremenog sveta i kritički sve promišlja. On nije lak za prevođenje, a i od čitaoca zahteva maksimalnu koncentraciju. U čemu je, prema Vašem mišljenju, njegov doprinos savremenoj američkoj književnosti i može li jednom postati deo popularne literature ili je nemoguće to očekivati?

– DeLilo je hroničar i dijagnostičar savremene Amerike, a s njom i čitavog savremenog sveta – ako ne najveći, onda svakako jedan od najvećih. Pored toga je nesumnjivo i prorok: jer, s umetničkih i misaonih visina u kojima obitava njegova literatura, odlično se vidi budućnost. A ta budućnost – svedoče o tome romani kao što su Podzemlje, Tačka Omega, Nula K, i mnoga druga njegova dela – poprilično je zastrašujuća. Ovo poslednje je i glavni razlog zbog koga DeLilovi romani nikad neće dospeti u kanon popularne literature.

Ljudi vole da čitaju, ako ne o srećnim ljubavima u egzotičnim predelima, onda bar o nesrećama koje se događaju drugima. Nesreće o kojima piše DeLilo, međutim, tiču se svih nas. To su priče o ljudima koji su pokvarili najpre sebe, a onda i planetu na kojoj žive, i koji sada za taj nemar i nemoral plaćaju stravičnu cenu. Ti ljudi, to smo mi.

Sećamo se velike bure koja se podigla kada je Bob Dilan dobio Nobelovu nagradu za književnost. Vama je blizak odnos muzike i književnosti, pisali ste o tome. Koji su najmarkantniji primeri „poezije u rok muzici" na primer?

– Dilana već duže od pola veka pokušavaju da ubede da digne ruke od pevanja, jer, zaboga, on nije nikakav pevač. Od 2016. godine, kada je dobio Nobelovu nagradu, značajno se povećao broj onih koji bi da mu objasne da to što piše nije poezija, te da uprkos pomenutoj izvikanoj nagradi, on ipak nije pesnik. Srećom, on ničim ne nagoveštava da ima nameru da posluša te dobronamerne preporuke, što je pokazao i dvema novim pesmama objavljenim tokom proteklih nekoliko nedelja. Ako se poezija prepoznaje i po tome što u čitaocu/slušaocu stvara ushićenje ili divljenje ili neku svečanu tugu ili sve to odjednom, onda i te dve pesme, kao i mnoge druge iz pera istog autora, jesu poezija. Kao što je poezija ono što su pisali Lenard Koen i Džim Morison, ono ono što pišu Nik Kejv i Peti Smit... spisak je dugačak, neka ga svako dopuni za sebe.

Predajete na Filološkom fakultetu u Beogradu i Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Svedoci smo kako se brzo organizovala nastava „na daljinu“. Kada je obrazovni proces u pitanju, mislite li da je digitalni aspekt nastave njena budućnost, da li bi to bilo dobro i kako uspostaviti ravnotežu između analognog i digitalnog?

– Digitalni vid nastave svakako jeste značajan deo njene budućnosti, zbog toga što pruža mnoge mogućnosti koje „klasičnoj“ nastavi nisu na raspolaganju, pre svega mogućnost da se istovremeno obraćate studentima koji ne samo da nisu s vama u istoj prostoriji, već su raštrkani po raznim delovima sveta, a povezani idejama i znanjem koje s njima razmenjujete. Takav vid komunikacije može da bude izuzetno plodotvoran ne samo u kataklizmičnim vremenima koja onemogućavaju okupljanje, već i u takozvanim „normalnim“ okolnostima – ako takve još postoje.

A da li će, ako je tako, uopšte opstati i tradicionalni vid nastave, onaj koji postoji od pamtiveka, onaj u kome se učitelj bez posrednika obraća učenicima? Hoće, kao što je „klasična“ knjiga – protivno mnogim predviđanjima – uspela da preživi nalet elektronske. Nije sve u elektronici i digitalnom svetu. Mnogo toga što postoji samo u analognom nezamenljivo je – samo što, zagledani u ekrane, to sve češće zaboravljamo. A ne bi trebalo.

NE PONAVLJAJTE ISTE GREŠKE KOJE JE UČINILA ŠPANIJA - Intervju Rafaela Arguljola za Kulturni dodatak, Politika

RÐ°fael Arguljol (Barselona, 1949), španski pisac i filozof, opisao je u svom nagrađivanom romanu Razlog pošasti (La razon del mal), prevedenom i na srpski jezik (Geopoetika, 2015), situaciju velike epidemije i sveopšte blokade grada i njegovih stanovnika.
"Prvo se šuškalo izokola, zatim su se pojavile nedoumica i pometenost, na kraju sablazan i strah", prvi je pasus romana za koji je španski pisac i redovni profesor estetike na Univerzitetu Pompeu Fabra Rafael Arguljol još 1993. godine dobio Premio Nadal, jednu od najprestižnijih književnih nagrada u hispanskom svetu. Knjiga je prevedena na mnoge strane jezike - na srpski u prevodu književnice Gordane Ćirjanić, a upravo pre mesec dana predstavljen je italijanski prevod romana u Milanu. U Italiji je, kao i u Španiji, ova knjiga postala jedan od najcitiranijih književnih tekstova nakon pandemije izazvane virusom korona jer gotovo vizionarski opisuje materijalni, psihološki pa čak i filozofski okvir situacije izazvane neočekivanom epidemijom koja potpuno menja život stanovnika jedne velike metropole.
Ovaj razgovor za Politiku s autorom vodimo preko telefona u trenutku kada u Španiji broj obolelih i preminulih prevazilazi i najgore slutnje, a stanovništvo živi svoju drugu nedelju karantina.
Radnja romana događa se u Barseloni jer, kako se to eksplicitno ne govori, već na početku čitamo: "Pre nego što će da podlegne neobičnim dorađajima, beše to napredan grad koji je uživao zadovoljstvo da pripada povlašćenom delu zemaljske kugle." Kako se osećate pred činjenicom da ste opisali bolest, nedoumicu, strah i mnoge druge stvari koje su se pretvorile, potpuno neočekivano, u našu svakodnevicu?
Brine me samo da se ne ispuni drugi deo onoga što se događa u mom romanu, a to je totalitarizam vlasti koja koristi situaciju da bi sebe predstavila kao spasenje.Najednom vanredno stanje zamenjuje osećaj bezbednosti i slobode - i ta situacija pokreće ono najbolje i ono najgore u ljudskim bićima - to je jedan od misaonih tokova vašeg romana. Da li to sada tako doživljavate, kada prolazite kroz sličnu situaciju?
Suočavamo se s radikalno novom situacijom, ali i s poznatom hronologijom velikih pandemija. S druge strane, epidemija se nije pojavila kao prvi put ovaploćena ideja već kao stvarnost koju poznajemo već hiljadama godina.

I s duhovnog i s metafizičkog stanovišta epidemija uvek nosi sa sobom nešto simbolično, i književnost je to često opisivala.
Dekameron je recimo povezan sa crnom kugom koja je pogodila Firencu 1348, a pre Bokača je još Lukrecije u De rerum naturae posvetio najsjajnije trenutke poeme govoreći o kugi u Atini. Naravno i Alber Kami u Kugi; to su samo neki od mnogobrojnih primera.

Da li je distopija u književnosti i umetnosti zauzela mesto utopije?
Živimo u realnosti gde diskursu velikih utopija prosto nema mesta, u realnosti gde se Pablo Eskobar u seriji Narkosi predstavlja kao neki novi Ahil, dakle epski junak. Elemente distopije smo s jedne strane potpuno usvojili, kao nešto normalno, ali ipak ne u našoj kući. Zato kada nas je zadesila prava epidemija virusa korona ne znamo kako da reagujemo, da li panično ili indiferentno.

Da li mislite da je u svakoj zemlji pandemija izvukla videlo i zasebnu problematiku svakoga društva?
Da, i sada se dešava nešto vrlo ozbiljno. Neki mladi ljudi ponavljaju da nema razloga za izolaciju jer su stari oni koji umiru od virusa korona. Taj sveopšti nedostatak individualne odgovornosti može dovesti do smrti drugih. A to košta mnogo u društvu poput španskog, koje nije sklono požrtvovanju. Moramo imati na umu da većina generacija nije učestvovala ni u jednom ratu. Tako su ovde neki ljudi otišli na more da se odmaraju, bežeći iz Madrida, gde je bio fokus zaraze, a poneko je najavljivao žurku da proslavi dolazak virusa korona.

U "Razlogu pošasti" obrađujete i temu koliko je opasno smatrati da su zlo i patnja privilerija "drugoga".
Pre mesec dana smo, bar u Evropi, smatrali da je korona neka vrsta gripa koji imaju u Kini... Tek kada nam je virus stigao, shvatili smo da niko nije neranjiv.

U vašem romanu bolesnici se posmatraju kao krivci, optuženi da su poremetili "normalan" život.
Nakon korone pred nama je izazov da se ne vratimo toj potrebi da večito optužujemo i demonizujemo druge.

Epidemija pokazuje društvu i čovečanstvu njegove sopstvene granice?
Da, zato klinike za zarazne bolesti nikada nisu u centru velikih gradova, već negde izmeštene, bar kad je reč o Barseloni ili Veneciji. Epidemije dovode čitavo društvo do krajnjih granica i traže da se definiše moralno ponašanje kako kolektiva, tako i pojedinca. Roman upravo nameće misao da velike pošasti mogu da nas dovedu do napretka, kako u našem osećaju individualne slobode i odgovornosti, tako i kolektivne ili, naprotiv, da nas gurnu unazad. Bolesti i velike katastrofe mogu se posmatrati i kao neka vrsta izazova koji priroda nudi društvu kada je došlo u ćorsokak.

U romanu vidimo kako glavni lik u početku sumnja da u današnje vreme može još da se pojavi kakva dovoljno "interesantna" bolest, a na kraju se pojavljuje totalitarni glas Maestra, koji obećava da će magijom spasiti grad. Glas pojedinca, glas nauke, glas režima suprotstavljeni su u "Razlogu pošasti".
U našem društvu setimo se nauke samo u kritičnim situacijama i tada od nje očekujemo da nam nudi rešenja koja su ljudi ranije tražili u religiji.

Narator u romanu kaže da su to situacije u kojima se neznanje, simulakrum i laž pomešaju. Kada je roman objavljen 1993. godine, ta kombinacija nije bila toliko jasna kao sada, s političkim figurama kao što su Boris Džonson, Bolsonaro ili Tramp, koji utelovljuju ova tri koncepta. Iracionalnost je poprimila druge vidove, ali se strah uvek zloupotrebljava. A mi smo - svaka ljudska jedinka na psihološkoj ravni - pre svega kombinacija straha i nade. Mi sada verujemo nauci i medicini, ne zato što znaju rešenje, već zato što znaju mehanizme za njegovo postizanje.

Ovih dana se govori o tome kako je Kina, koja se ne smatra za demokratsko društvo, bolje umela da se nosi s pandemijom nego demokratske evropske zemlje, poput Italije i Španije.
Mislim da postoji vrlo pogrešna koncepcija šta je demokratija, gotovo od njenog osnivanja. Jedan od velikih utemeljitelja demokratije, pored Perikla, bio je Eshil. A za njega je najvažnija bila borba protiv hibrisa, protiv preterivanja. Demokratija shvaćena kao posredovanje između bogatih i siromašnih, između starih i mladih, između bolesnih i zdravih... Samo društvo koje uspostavi tu ravnotežu može se nazvati demokratskim.

U romanu kritikujete vlast, društvo i pojedince, nespremne da se suprotstave nepoznatom zlu pre svega jer ga ne prepoznaju, a onda i iz sopstvenog komfora. Takođe se obrušavate i na medije, pre svega pisanu štampu, koja je izgubila sav ugled. Kako mediji deluju tokom ove pandemije?
U početku su se pojedini mediji ponašali jezivo. Nakon toga imam utisak da je došlo do reakcije koja je preusmerila pristup ka odgovornijem postupanju sa situacijom.

Pre nego što ste se okrenuli književnosti i filozofiji, studirali ste medicinu? Da li je to ostavilo traga u vašem pisanju i razmišljanju?
Mene su u medicini oduvek zanimali njeni saosećajni elementi, koji prevazilaze dogmatske i ideološke interese. Trebalo bi Hipokratovu zakletvu vratiti u lekarske ordinacije. Da se pacijent ne oseća kao klijent, već da doživi tu ideju posredovanja o kojoj je govorio Eshil.

Da li realnost uvek ipak prevazilazi bilo kakvu književnu maštu, kako je govorio Dostojevski?
Pa ova situacija sada konkretno pokazuje koliko su stanja poput pandemije slična ratovima. Tada se čitavo društvo posmatra u jednom istom prostoru - materijalnom, vremenskom, istorijskom - i dopušta nam da jasnije analiziramo ljudsku prirodu.

Roman je istraživanje zla, ali i bolesti u metaforičkom smislu. Da li čovečanstvo nešto nauči iz sličnih situacija?
Iz apokaliptičnih situacija izvodi se moralna pouka, potreba da se živi u trenutku (Carpe diem) kao i potreba za amnezijom. Ne zaboravimo da je možda i najkreativniji trenutak u istoriji čovečanstva nastupio posle crne kuge, u vreme renesanse u Firenci i Toskani u 15. veku. Čovečanstvo je prilično nepredvidljivo.

Ako društvo nije zdravo, može li biti nečeg pozitivnog nakon jedne ovakve kolektivne traume, u ovom stanju globalne krize?
Ono što se događa može nas dovesti do izvesnog moralnog oporavka i duhovnog preporoda, ali može dovesti i do određene sklonosti koju ljudsko biće takođe ima, a to je anestezija i zaborav. Takođe je važno što se u ovakvim situacijama javlja jedna često zanemarena vrednost: saosećanje. Potpora za preživljavanje - fizičko, materijalno i duhovno - nije ni ekonomska organizacija niti politička vlast, već moć solidarnosti i saosećanja koju pojedinačno i kolektivno možemo da pokažemo, sada i u vremenu koja predstoje kada pošast ostane za nama.

Imate li neku poruku za srpsku javnost, jer je to zemlja u kojoj ste više puta boravili, gde ste gostovali kao predavač i gde su objavljivane vaše knjige?
Osećam posebnu bliskost prema Srbiji, pa vas stoga još više molim da ne ponavljate greške koje je učinila Španija. Razgovor vodila Tamara Đermanović.

Vesti