Alberto Mangel, istaknuti pisac, antologičar i novinar, svojim karakterističnim spajanjem književnosti, filozofije i istorije, oživljava misli jednog od najvažnijih srednjovekovnih filozofa Mojsija Moše Majmonida i pokazuje njegovu aktuelnost i u savremenom dobu. Ne samo filozof već i teolog i lekar na dvoru sultana Saladina i vodeća figura jevrejske zajednice, Majmonid je nastojao da pomiri racionalno istraživanje sveta sa teološkim istinama, tako da u vremenu kada se sukobi između razuma i vere, nauke i teologije, tradicije i modernosti ponovo zaoštravaju, njegov način promišljanja postaje dragocen vodič.
U svom prepoznatljivom stilu Mangel vešto prepliće istorijske izvore i lične refleksije i podseća na važnost mislilaca poput Majmonida – onih koji ne nude gotove istine, već nas uče kako da se služimo sopstvenim razumom. Majmonidov uticaj proteže se daleko izvan granica judaizma. Cenili su ga, među ostalim, njegov savremenik, veliki arapski filozof, astronom i lekar Averoes, latinski teolog i filozof Toma Akvinski, inspirisao je Spinozu i Lajbnica, ostavivši trag i u modernim proučavanjima religije. Važan doprinos njenom izučavanju je Majmonidova otvorenost u raspravi o sličnostima i razlikama između judaizma, islama i hrišćanstva, uz osvrte i na paganstvo. Te rasprave sa samim sobom i svetom dovodile su ga do progonstava, ali i otvarale vrata ka znanju o zajedništvu sveta, često uprkos vidnim teološkim razilaženjima.
Mangelova knjiga nije samo priča o jednom filozofu; ona je podsticaj na dublje promišljanje, poziv na razgovor sa sobom, podsecajući da pravo razumevanje, baš kao i istinska promena, nikada nisu konačni, nego su uvek u pokretu.
Alberto Mangel, esejista, romanopisac, književni kritičar, antologičar, prevodilac i izdavač, rođen je u Buenos Ajresu 1948. godine. Živeo je i u Izraelu, Španiji, Francuskoj, Engleskoj, Italiji i Kanadi. Od 2015. do 2018. bio je direktor Narodne biblioteke Argentine. Priredio je više od deset antologija kratkih priča sa najrazličitijim temama, od fantastičnih do erotskih, i napisao nekoliko knjiga kako lepe književnosti tako i stručnih, među ostalim, Rečnik izmišljenih mesta (1982) napisan u saradnji sa Đanijem Gvadalupijem, knjigu Istorija čitanja (1996), za koju je dobio francusku nagradu Medisis, prevedenu na trideset dva jezika i u Tajmsovom književnom dodatku, svrstanu među knjige godine; potom esejističke knjige: U šumi iza ogledala: Eseji o rečima i svetu (1998), Čitalačke slike (2000), Sa Borhesom (2004, Geopoetika 2005), Biblioteku noću (2006, Geopoetika 2008), Grad reči (2007), Pakujem svoju biblioteku, Elegija i deset digresija (2018, Geopoetika 2019) i romane: Vesti iz inostranstva (1991), Stivenson pod palmama (2003, Geopoetika, 2006) i Svi su ljudi lažljivci (2008, Geopoetika 2013).
Redovno piše za novine i časopise širom sveta. Dobitnik je više značajnih nagrada i mnogobrojnih priznanja, među kojima su, pored već navedenih i nagrada Makiterik, nagrada Grincane Kavur, nagrada Fondacije Herman Sančes Ruiperes, nagrada Rože Kaloa za sveukupno delo, te Gugenhajmova stipendija. U Francuskoj mu je 1996. godine dodeljena titula Viteza umetnosti i književnosti.
Za sebe voli da kaže da je pre svega čitalac i zaljubljenik u knjige.
