Bila je kraljica, dostojna tog zvanja, nepokorne i mitske Ilirije. Bila je i žena neponovljive lepote. Bogovi su, možda prvi put u tolikoj meri, bili izdašni, a potom su postali ljubomorni. Videvši svoje delo, uplašili su se i uzdrhtali pred njim. Razbili su kalup da se druga više ne rodi, da se lepota ne ponovi. U toj neponovljivosti bila je njena veličina i kob. Tako je uvek. I sa Teutom se stara istina ponovila. Po ko zna koji put, bogovi su joj sve dali i sve uzeli. Uvereni da će je uništiti njenim najjačim oružjem, lepotom. Prevarili su se. Ona treperi već dvadeset i tri veka nad zemljom koja je nekada bila kraljevstvo s njenim imenom. Nakon svega, a uprkos svemu, ostala je legenda o toj lepoti, koja je nadživela bogove i vreme. I ponovo se ostvarila, u ovoj knjizi.
Naslovna strana: Lik boginje Artemide u hodu, s bakljom u desnoj i kopljem u levoj ruci, prikazan na reversu ilirskog novca, čiji je primerak pronađen na Carinama u Risnu, prilikom arheoloških iskopavanja u leto 2002. godine. Kovan u risanskoj kovnici početkom drugog veka pre Hrista, u vreme kralja Balajosa, čiji je lik prikazan na aversu, a za čije je vladavine emitovano blizu pedeset različitih emisija, uglavnom u bronzi i bakru.
Miraš Martinović (1952) je objavio knjige pesama Mit o Trešnji (1974), za koju je dobio književnu nagradu „Lazar Vuŗkovi", Molitve mravu (1985), Krugovi u pijesku (1991), Zima s Mandeljštamom (1994) i Tabula smaragdina (1997). Svoje prvo prozno delo, roman Jeretik, Martinović je objavio 1983. godine.
Slede romani: Poslednji Eshilov dan (1995), Vavilonski mudraci (1998), Putevi Prevalise (1999), Otvaranje Agruvijuma (2000) i Teuta (2003).
Knjiga Putevi Prevalise objavljena je 2001. godine u Italiji pod naslovom Pietre di Montenegro (Kamenje Crne Gore). Knjiga je objavljena u izdanju Mesogea, a prevodilac je Silvio Ferari.
Martinović radi kao profesionalni novinar, a živi u Herceg Novom.
